24.8.17

Sex Doll

2016.
scenario i režija: Sylvie Verheyde
uloge: Hafsia Herzy, Ash Stymest, Karole Rocher, Ira Max, Lindsay Karamoh

Ako vas ne privuče sam naslov, onda će to učiniti sadržaj sumiran u jednu rečenicu. Elitna prostitutka se spetljava sa misterioznim frajerom koji bi hteo da je izvuče iz kandži njene brutalne “madamme” i kurveraja kao takvog. Tu ćete se zajebati kao što sam se ja zajebao, jer čak i kad zanemarimo mogućnost popovanja i moralizacije i zaplet koji nekako liči na jeftine erotske trilere 90-ih, ipak možemo očekivati nešto uzbuđenja, nešto psihologije, nešto nasilja i nešto vrućeg karanja. Teška greška!

Čini se da je autorica Sylvie Verheyde išla na realističniji ugođaj predstavljajući elitnu prostituciju kao nešto dosadno u rangu korporativnog kancelarijskog posla. Nije to bez neke, naša naslovna junakinja imena Virginie (Herzy) je Francuskinja u Londonu koja se za masne pare nalazi sa bogatim gazdama i ispunjava im želje koje se uglavnom svode na loš, mlitav seks. Ona to obavlja kao posao, bez emocija, i tu je analogija sa korporativnim poslom potpuno na mestu: dođeš ujutro, slušaš matore seronje ceo dan i uveče dođeš kući iscrpljen.

Frajer koga upoznaje, Rupert (maneken Ash Stymest u prvoj filmskoj ulozi), deluje kao idealna avantura i razbibriga da posredi nisu dve stvari. Prvo, “madamme” Raphäelle (Rocher) ne dozvoljava svojim zaposlenicama romantične ispade. I drugo, Rupert se zaista, zaista fura na spasavanje prostitutki od teškog života. Samo što u slučaju Virginie, on baš i nema od čega da je spasi: nije na ulici da je maltretiraju makroi i šljam, Raphäelle vodi računa o njoj i sigurnosti na poslu koji se odvija uglavnom u ugodnom okruženju skupih večera, ekskluzivnih prijema, viletina i hotelskih soba sa udobnim krevetima i sva je prilika da joj je to jedina karijerna opcija jer ne dobijamo utisak da je ona obrazovana, pametna, nadarena ili sklona upornom radu.


Sve u svemu, obećanje ludom radovanje, ništa od karanja, ništa od napetosti, ništa ni od romanse, pa se Sex Doll može smatrati jednim anti-filmom, jer je istovremeno film o seksu bez seksa, triler bez napetosti i romansa bez romantike. Čak nas nije ni briga za likove koliko su plošni, a ni o fenomenu elitne prostitucije nećemo saznati ništa novo. Sylvie Verheyde nas samo draži mračnim i ozbiljnim tonovima, ali tu zapravo nema ama baš ničega zanimljivog, potresnog, intrigantnog. Sex Doll izgleda kao ekranizacija novinskog feljtona, ali loše napisanog i za nezahtevnu publiku, pre onog iz neke tamo Glorije nego iz New York Timesa.