9.8.17

Un beau soleil interieur / Bright Sunshine In

kritika objavljena na DOP-u
Čuda se događaju. Recimo da Claire Denis, poznata po teškim, mračnim i pesimističnim filmovima, snimi romantičnu komediju. I da ta romantična komedija ne bude naročito smešna, pa čak ni romantična onako kako mi to shvatamo, pa da opet to bude jedan izuzetan film, inteligentan, iskren i nesvakidašnji. I, na koncu, da hrvatski prevodioci uspeju da slobodno prevedu naslov (u originalu je to Un beau soleil interieur, iliti Lijepo i sunčano unutra), a da to prenosi duh filma i zvuči poetično, a ne generički ili pritupasto (film igra pod naslovom Umjereno oblačno sa sunčanim razdobljima). Uostalom, nije li i ljubav kao takva čudo, jedno apsurdno, često neprijatno razarajuće čudo?


Naša junakinja je sredovečna slikarka Isabelle (igra ju fantastična Juliette Binoche), sveže razvedena žena u potrazi za ljubavlju. Upoznajemo je u krevetu sa tadašnjim frajerom, bankarom Vincentom (glumac i reditelj Xavier Beauvois) koji činjenicu da nije baš neki macan pokušava da maskira uzdizanjem sebe i vređanjem svih u okolini, od konobara u ekskluzivnom kafeu pa do same Isabelle. Jasno, ona je kao ljudsko biće nekoliko nivoa iznad njega, ali, kasnije će priznati prijateljici, morala je probati jednom sa pravim gadom.
Njen “problem” je, dakle, to što nije glupača, već žena sa integritetom, a to nije ono što muškarci u principu žele, ma šta pričali. Ona nije tip koji se smeška i zaljubljeno trepće u društvu egomaničnih budala i to će njenu potragu za gospodinom Savršenim otežati ili čak osujetiti za sva vremena. Biće tu i glumac (Nicolas Duvauchelle) koji se nećka i po celu noć naklapa o tome kako ne voli puno da priča i da neće ostaviti svoju ženu, pa onda i bivši muž (Laurent Grevill) koji foliranjem fingira da se promenio da bi prvom zgodnom prilikom nastupio sa pozicije moći, pa kolega koji joj se nabacuje (Bruno Podalydes), na kraju i elegantni novi veliki igrač u poslu sa umetninama Marc (Alex Descas) koji, pošteno, ne želi da samo tako uleti u vezu...

Naravno, Claire Denis i ko-scenaristkinja joj Christine Angot su suviše pametne žene da bi svu krivicu svaljivale isključivo na muškarce. Ne, Isabelle će takođe jednom pasti kao žrtva svoje krive procene i klasnog snobizma, pa će ostaviti misterioznog, ćutljivog Sylvaina (Paul Blain) zato što njeno društvo misli da on nije za nju. Isto tako, možda će u poslednjoj sceni biti suviše gorda, pa pustiti sveže rastavljenog šarlatana-vidovnjaka (legendarni Gerard Depardieu kojeg upoznajemo u sceni ranije kako prekida vezu sa neimenovanom ženom koju igra Valeria Bruni Tedeschi) da joj laska i hrani ego, iako joj se isti nedvosmisleno nabacuje.

Jasno, kada je reč o ljubavi i pogledu u ljubav (Denis i Angot su scenario počele kao labavu adaptaciju best-sellera A Lover’s Discourse: Fragments filozofa Rolanda Barthesa) teško je reći postoji li cilj ili je sve jedno dugo putovanje i istraživanje. U tom smislu, radnja filma je predvidljiva i generalnu sliku uglavnom nebitna: Isabelle traži, a pitanje je hoće li naći, hoće li se prevariti i razočarati kasnije i postoji li onaj jedan pravi ili je u pitanju večita igra kompromisa (na koje ona nije spremna). Dakle, stvar je puta, a ne cilja.
Ono što je za percepciju filma važno nije samo gluma Juliette Binoche prisutne u skoro svakoj sceni filma, koja maestralno upravlja svojim likom i ima dovoljno prostora i slobode da zablista, već i cela konstrukcija koju gradi Claire Denis, pa i njen stav koji se na taj način ocrtava. Film sačinjavaju skoro isključivo razgovori, ali oni nisu dosadni. Replike dijaloga balansiraju između vrhunskog teatra i “mumblecore” pokreta u nekoj njegovoj ranijoj inkarnaciji i sve ponekad ode u pomalo mračnom pravcu, ali to ne ubija raspoloženje.

U svom postupku Claire Denis se pomalo oslanja na Woody Allena: Isabelle u nekim detaljima, poput prezira prema prirodi, podseća na Allenov lik s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog stoleća, soundtrack okrenut ka jazzu sa povremenim solo deonicama gitare i električnog klavira je isto pogled u tom pravcu, samo što francuska autorica sebi daje malo više oduška kada je u pitanju ironija. Onaj jedan momenat kada se uz prve taktove standarda At Last pojavljuje misteriozni nosonja skoro da parodira romantične komedije američkog porekla.

Un beau soleil interieur razbija rutinu romantične komedije je pored ozbiljnosti tona (koja nije do sada neviđena u filmovima tog žanra) i potpuno ženska perspektiva. Upitaćete se kako to kada je rom-com percipiran kao ženski žanr. Štos je u tome što se producentske kuće po pravilu fokusiraju na parove iz finansijskih razloga i kalkuliraju da ni pod razno ne izgube publiku time što će film biti možda preoštar prema nekim određenim demografskim grupama. Ovde te računice nema, reč je o iskrenom pogledu na ljubav i fantaziju o životu udvoje koji čak i ne mora biti samo ženski.