1.9.17

oproštajno pismo

U četiri godine koliko postoji blog Film na dan, broj poseta je preskočio brojku od 750.000, vas oko 5.000 stisnulo je “like” na Facebooku, neko prati i preko Google+ i Twittera. Sve u svemu, Film na dan je postao i ostao referentna tačka kada je reč o novim filmovima, od kojekakvih trasheva do teškog “arthouse”-a. I drago mi je zbog toga, izuzetno. Međutim, došlo je vreme da se oprostimo. Dobro, ne baš da se oprostimo, koliko da promenim koncept našeg druženja i komunikacije jer su se promenile i okolnosti.

Naime, kada sam počeo sa blogom, 1. septembra 2013. godine, nisam imao puno pojma kako se vodi blog, a, iskreno, ni kako se piše o filmu na jednom serijskom, dnevnom nivou. Znao sam samo da gledam filmove, promišljam ih i slažem reči onako generalno kao svaka elokventna osoba. U međuvremenu sam puno čitao, ovladao terminologijom i naučio da poput svakog dobrog novinara odvojim bitno od nebitnog i u što manje reči što vernije prenesem utisak o ponekom filmu. Takođe, blog koji je počeo kao terapija za depresiju i osećaj praznine u životu postao je prvo portfolio za druge angažmane, a onda i stvar prestiža.

Za ove četiri godine sam od amatera postao profesionalac, sve vreme držeći blog dnevno aktivnim. Moji tekstovi su objavljeni na FAK-u, Monitoru, Lupigi, HRT-u u emisiji Filmoskop, DOP-u i u Identitetu na našem govornom području (portale i pojedince koji su ih prenosili u dogovoru sa mnom ili po svojoj volji da ne nabrajam), te u ljubljanskom Ekranu i na međunarodnim portalima Nisimazine i Cineuropa. Postao sam član Hrvatskog društva filmskih kritičara, redovni posetilac festivala prvo u regiji, a onda generalno u Evropi i festivalski programer na Grossmannu.

Na privatnom planu sam pre nešto više od godinu dana postao otac, što takođe uzima svoje vreme i vođenje dnevno aktivnog bloga čini ako ne nemogućim, onda barem prilično teškim zadatkom.

Blog koji sam sa ljubavlju održavao i pisao skoro potpuno sam (hvala Tei Šegon na dva teksta, bez ikakve ironije, u tom trenutku mi je dosta pomogla) postao je neka vrsta neprijatne obaveze i organizacionog pritiska. I to mora da se izmeni iz milion i jednog razloga. Jer ne želim više da gledam i pišem bilo kakvo sranje samo zato što mi treba tekst na blogu za taj i taj dan. Jer želim da utorkom, sredom i četvrtkom uveče gledam fudbal. Jer želim da ispratim svako evropsko i svetsko prvenstvo. Jer želim da gledam serije, filmske klasike ili jednostavno 10-ak godina stare filmove bez neke namere da pišem o njima. Jer želim da ponekad odem na odmor na kojem mi neće trebati internet najbolje direktno sproveden u venu. Jer želim da provodim više vremena sa svojim najbližima.

S tim u vezi, blog se menja, ne gasi se, ali taj novi režim meni daje više slobode. Svakako ostaju “reciklirani” tekstovi, objavljeni u drugim medijima. Ostaje A Film a Week nedeljom. Ponekad ću nešto za šta mislim da je važno propratiti napisati direktno za blog ako to nešto ne budem mogao da objavim drugde. Otpadaju, međutim, levi filmovi, trashevi, štancevi, festivalski filleri i slične bedastoće koje sam objavljivao samo da bi nešto bilo objavljeno. Uvešću mesečni pregled filmova koje sam pogledao / objavio sa ocenama i linkovima. Ko zna, možda uz vašu pomoć (poziv za saradnju je otvoren – nudim prostor za objavljivanje, uredničke usluge i “light” edukaciju) ili bez nje Film na dan povrati svoj originalni tempo.


Znači li to da ću gledati manje filmova? Sumnjam. Znači li to da neću pisati baš o svakom novom filmu koji pogledam? Ni to nisam siguran. Ali “blogging” nije samo pisanje već još dosta toga. Meni svakako treba odmor. A vama, ako vam nedostajem, ostaje ovako krnji blog, FB page i profil, G+, Twitter i Letterboxd. Svako dobro i hvala na podršci!