11.9.17

Atomic Blonde

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.
režija: David Leitch
scenario: Kurt Johnstad (prema stripu The Coldest City Anthonyja Johnsona i Sama Harta)
uloge: Charlize Theron, James McAvoy, Eddie Marsan, John Goodman, Toby Jones, James Faulkner, Roland Moller, Sofia Boutella, Bill Skarsgard, Johannes Hakur Johannesson

Bombastično najavljivana još od proleća plakatima i napaljivim “trailerom” u Cinestaru, Atomska plavuša je podgrejavala očekivanja da bi na kraju ostavila pomalo gorak ukus u ustima. Dobro, da se ne foliramo, nije reč o lošem ili dosadnom filmu u kojem se ne može uživati na neki trashy pop-corn način, ima tu svega i svačega, od izuzetno zvučne glumačke postave, preko zanimljivog konteksta priče (kraj Hladnog rata u Berlinu), malo seksa i politike, puno nasilja, akcije i tučnjave. Bude tu i stila, ali na moju veliku žalost – nauštrb supstance.


Charlize Theron igra Lorraine Broughton, agenticu MI6, platinastu plavušu koja svoje neprijatelje, policiju, istočnonemačke i ruske špijune slaže na gomilu golim rukama, hladnim i vatrenim oružjem pritom pazeći da ne pokvari svoje savršene crno-bele odevne kombinacije sa obaveznim parom štikli, kupa se u ledu i pije “stoly on rocks”. Upoznajemo je dok je saslušava njen nadređeni (Jones) u prisustvu agenta CIA-e (Goodman), dok veliki šef C (Faulkner) promatra iza stakla. Tema saslušanja je misija u Berlinu koja je pošla po zlu i to će biti okvir za priču koja se uglavnom odvija u “flashbacku”. Dakle, neko je zeznuo stvar, ali pitanje je ko, šta, kako i zašto.
Cilj misije bio je dokopati se spiska svih aktivnih agenata u podeljenom gradu sa najviše špijuna po glavi stanovnika. Popis je, naravno, “macguffin” koji služi samo da pokrene priču i dovede našu heroinu u opasnost, ali i u kontakt sa lokalnim agentom Davidom Percievalom (McAvoy) koji ima vrlo fluidan osećaj lojalnosti i od toga zarađuje, francuskom agenticom-početnicom Delphine Lasalle (Boutella) koja će poslužiti kao “love interest”, tipom nadimka Durbin (Marsan) kojeg treba spasiti jer je zapamtio celu listu. A glavna tačka interesa na toj listi je izuzetno opasni dvostruki agent čiji identitet ona navodno otkriva.

Red koreografirane tučnjave, red muzike iz 80-ih (u remix varijanti ili ne), dosta nekakvog retro-chic stila (makar u pokušaju), poneka jurnjava zapadnoevropskim ili ruskim automobilima po ulicama Budimpešte koja najčešće glumi Berlin (uz ponešto vešto umontiranih pravih lokacija) i višestruki obrati na kraju koji dosta popravljaju situaciju i eto nama celog filma. Gledljivog, čak umereno zabavnog, premda ispraznog i u osnovi pogrešnog. Pa da vidimo šta sve tu ne štima...

Prvo, likovi. Naslovna plavuša, ma kako je dobro igrala Charlize Theron, ostaje ograničena tipom “kickass” ženske bez prošlosti i budućnosti čija se humana, ranjiva strana stidljivo pomalja u jednoj replici na saslušanju pred sam kraj filma i u trapavo izvedenom ljubavnom pod-zapletu sa naivnom Francuskinjom čije su jedine funkcije da bude od početka do kraja naivna i da našoj junakinji preda informaciju koju mi znamo skoro pa od samog početka filma. Uz to, čim vidimo McAvoya kako igra Davida Percievala, jasno nam je kakav je to lik: sebičan, ljigav i lud. McAvoy je majstor da odigra takve likove, ali to što uvek igra baš takve je “spoiler” sam po sebi. Dodajmo na to neiskorištene potencijale skoro svih ostalih glumaca, počevši od Johna Goodmana, i eto filma koji bi mogao biti mnogo bolji da se neko oko toga stvarno potrudio.
Druga stvar je stil, odnosno njegova inflacija, i to, kakve li ironije, inflacija potpuno pogrešnog stila. Ovaj miks retro-chic-futurizma i čega god bi idealno izgledao u nekakvoj stripovskoj priči van prostora i vremena a la John Wick, što je i prethodni film Davida Leitcha, inače kaskadera i ko-ordinatora vratolomija po struci. U filmu (baziranom na stripu, ali svejedno) u kojem postoje tačne odrednice vremena i mesta, takve egzibicije su malo opasne po život. Treba paziti na detalje, ne samo na to da se u trećem planu na milisekundu ne pojavi laptop u kadru (te su skalamerije u ona doba bile izuzetno retke i skupe) ili na barem deceniju mlađe štikle glavne junakinje koje dobijaju svoj krupni kadar, nego i na razlike između Istoka i Zapada, njihovog osećaja za modu i stil, u to doba najvidljivije upravo na primeru Berlina. Nije dovoljno staviti Trabante i Lade na ulice Istočnog Berlina (na stranu što izgledaju kao muzejski primerci, a ne korištena vozila). Treba takođe voditi računa kako su se jedni i drugi nosili u ona doba, šta su slušali od muzike, na koji način su se i protiv čega bunile mlade generacije na obe strane zida i kako je ta pobuna izgledala. U Leitchevoj interpretaciji, to sve deluje skoro isto.

Treće, doslednost. Ne menja se tako bogat stil pred kraj filma da bi finalna masovna tuča / jurnjava u kojoj naša junakinja mlati komunističke bitange bila urađena potpuno drugačije. Dakle, umesto pažljivih koreografija, na tom mestu dobijamo infuziju “dark & gritty” sadržaja, sa sve obaveznom “greengrassovskom” drmusavom kamerom, valjda da bi nas Leitch podsetio kako su to bila zajebana vremena ili da bi se naklonio Bourne filmovima, svejedno. Ta dva pristupa nemaju šta tražiti u istom filmu, naročito ovako bez opravdanja.
Na kraju krajeva, imamo problema i sa pričom. Jasno, ona je samo konstrukcija da našu junakinju prebaci od opasnosi A do opasnosti B ne bi li ona morala da ih rešava svojim ubojitim veštinama. Međutim, Kurt Johnstad, poznat po radu na dva 300 filma, čak ni ne zapetljava tako da nije moguće otpetljati, nego čini upravo suprotno: pušta da scenario suviše dugo “jaše” na višestruko konstatiranim i ničim dalje razrađenim pretpostavkama. Dakle, jasno nam je ko je tu ko i šta je tu šta, bez potrebe za ponavljanjem, pa je gotovo debilno očekivati da se iznenadimo kada se stvari odviju tako kako se odviju. Obrati na kraju su zbog toga efektniji i, rekoh, donekle vade stvar, ali sve se to moglo rešiti daleko diskretnije.

Možda će se moje zamerke učiniti preoštrima, naročito za jedan lagan film na plemenitoj misiji očuvanja klasične špijunske šprance u doba kada je takve poslove tehnologija preuzela od živih ljudi. Ali taj argument naprosto ne stoji. Jer ne samo da se Bond filmovi prilagođavaju vremenu iz generacije u generaciju (kako, to je već druga tema za diskusiju), već smo u poslednje vreme imali i dva superiornija moderno stilizirana, a opet retro-špijunska filma. Kingsman će uskoro dobiti nastavak, a isto se nadam i za The Man from U.N.C.L.E. Za Atomic Blonde nisam siguran želim li nastavak ili nastavke.