6.9.17

Wild Mouse / Wilde Maus

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Za Nemce nekako znamo da nemaju smisla za humor do te mere da se njihov najfiniji humor svodi na to kako oni nemaju smisla za humor. Sa Austrijancima, pak, stvari stoje drugačije. Naročito kada je u pitanju njihova prestonica Beč koji je svoj identitet gradio iz više izvora i koji je primao razne kulturne uticaje. Mesto gde se bečki humor, onako ciničan, čak uvredljiv, često baziran na jamranju, kukanju, zvocanju i gunđanju, pokazuje u punoj snazi je njihov tradicionalni kabare. Upravo iz tog kabaretskog miljea nam dolazi glumac i komičar Josef Hader (inače poznato TV lice u germanofonom svetu) čiji je rediteljski prvenac Wild Mouse prikazan u takmičarskoj konkurenciji Vukovar Film Festivala.


Scenarista i reditelj Hader u njemu tumači i glavnu ulogu. Igra Georga, kritičara klasične muzike koji svojom oštrinom uliva strahopoštovanje i kojeg u jednoj od prvih scena nakon “flash-forward” uvoda njegov šef Waller (Jörg Hartmann) otpusti s posla u novinama sve se pravdajući da će tako sačuvati tri radna mesta za mlade kolege, a Georgovi čitaoci su ionako uglavnom mrtvi. Situacija u kući nije puno bolja jer njegova žena, psihoterapeutkinja Johanna (Pia Hierzegger) takođe oseća pritisak krize srednjih godina po svaku cenu želeći dete u svojoj 43-oj godini života.
Neznajući kamo sa sobom (istinu da je izgubio posao ne može reći), Georg po danu visi u zabavnom parku Prater, čita novine i polako se sprijateljuje sa Erichom (Georg Friedrich), grubijanom koji ga je mučio u školi, a koji sad ima san da zakupi, popravi i pokrene roller coaster u parku. Sa Erichovom tehničkom ekspertizom i Georgovim ušteđenim sredstvima i viškom slobodnog vremena, to i nije tako neostvariv cilj. Osim toga, Georg je opsednut osvetom šefu koji ga je otpustio, počev od pričinjavanja materijalne štete na autu (nemaštovito), pa do planiranja njegovog ubistva (za šta kao muzički kritičar nema ni “mindset”, ni veštine), dok se Johanna koja ima sve manje živaca za Georgovo laganje i zanovetanje zbližava sa jednim od svojih pacijenata (iako je ovaj gay).

Čini se, potpuno ispravno, da je Georgova spirala pada već zacrtana: čovek koji je svoj identitet gradio kroz vrlo specifičnu profesiju, a svoj status pljujući po drugima navikao je da živi u nekom paralelnom, buržoaskom svetu u kojem važe neka drugačija pravila. Slično se može reći i za Johannu, tek za nijansu više u realnosti, ali u poziciji da joj lična patnja magli moć rasuđivanja i tera je ka alkoholu radi utehe.

Bez daljnjeg, reč je o kritici austrijske buržoazije i njene zaslepljenosti “problemima Prvog Sveta”, dok se oko nje i mimo njenog znanja odvija pravi, realni život. U austrijskom filmu to je već radio Michael Haneke, s tim da je se njegova taktika oslanjala na šok i prestravljivanje iste te buržoaske publike. Hader se, međutim, kreće putem humora i najuspešniji je u nekoliko finih detalja poput scene u kojoj supružnici komentare o ratnim strahotama u Siriji zalivaju skupim vinom u udobnosti svog stana.
  Taj štos jedan je od tek nekoliko univerzalno razumljivih u filmu, zajedno sa nekoliko fino pozicioniranih i naplaćenih “čehovljevskih pušaka”, od vatrenog oružja (scene u prodavnici oružja i streljani su briljantne), pa do suši-kuvara koji neprijatno zuri u Georgovom pravcu svaki put kada ovaj uđe u restoran. Ostatak humora se ponekad gubi u prevodu zbog svoje specifičnosti, premda čak ni to nije veliki problem jer nekako intuitivno možemo osetiti gde je “punchline” i kakav je.

Problematično je, sa druge strane, to što Joseph Hader kao da se zadovoljava time što vezuje i povezuje skečeve sa ne baš velikim varijacijama na temu. Dakle, jednom kad se upoznamo sa likovima i situacijom, film dostiže vrhunac i posle toga lagano pada. Hader je dovoljno dobar pisac, naročito kad su štosevi u pitanju, da taj pad ne bude oštar, ali svejedno se javlja dojam kako su mu pričanje priče i gradnja likova u najboljem slučaju sekundarni cilj.

Dok je Hader – reditelj neupadljiv, a Hader – pisac bolji na kratke staze nego u smislu pregleda cele priče, Hader – glumac je ono što drži film ne samo iznad vode, već na nivou dobrog. Zaista je umetnost stvoriti i odigrati takav lik. Georg je univerzalno nesimpatičan, ali ne na onaj način da mu želimo bilo zlo, bilo iskupljenje, već tako da sa interesom posmatramo do koje će mere zeznuti svoj život zasnovan na iluzijama sopstvene vrednosti i nezamenjivosti. Prateći Haderov takt, ostatak glumačkog ansambla mu se pridružuje po kvalitetu svojih ostvarenja i to je ono što Wild Mouse čini izuzetno prijatnim filmskim iskustvom.