27.9.17

Kidnap

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Ne sećam se ni naslova, ni većine detalja, ni glumaca, ali se vrlo dobro sećam jednog filma koji sam ležerno gledao jedne besane noći pre desetak godina. Odnosno, sećam se njegove premise da su neki tinejdžeri tokom noćne vožnje bahato i nepažljivo zeznuli nekog kamiondžiju, pa ih on kroz ceo film juri da ih pregazi svojom grdosijom (beše li to Mack ili Kenworth) i svaki put kad pomisle da su ga se otresli ili da su ga temeljno upokojili, eto njega opet. Takva blesava premisa je prolazila jedino u B produkciji i u “direct to video” varijanti, a film je iz 80-ih ili ranih 90-ih i sjajno je poslužio svojoj svrsi: gledanju pa makar iz razloga da saznamo šta će se novo blesavo dogoditi. Čak je i “grobarski” termin na televiziji prikladan, ovakva zabava ima smisla samo kad nemate ama baš ništa za raditi.


Kidnap me je jako podsetio na taj film, što je samo po sebi jako loš znak. Samo loš znak bi bio kada bi me film podsetio na neki zapravo dobar i naterao da žudim za njim. A kada film gledaoca podseti na jedan komad trasha koji u poređenju s Kidnap izgleda kao kultni klasik, onda tu nešto opako ne štima. Nije stvar samo u konceptu jurnjave, pa ni u blentavosti zapleta koliko u krajnje nepromišljenim obratima i “deus ex machina” momentima. To što u Kidnap igra nekadašnja dobitnica Oscara (hit trenutka, ako mene pitate) Halle Berry, što je ona, usput, i producirala taj komad smeća i što tu pokazuje svoje glumačke limite nikako ne pomaže, naprotiv.
Ohmygod! Ohmygod! Ohmygod!
Već od samog početka, Kidnap je suptilan otprilike kao “sucker punch”, samo ni izbliza toliko delotvoran. Halle Berry igra izmučenu konobaricu Carlu koja je dovela svog sina Frankieja (Sage Correa) i kojoj smena nikako da stigne. Zalogajnica je, naravno, puna i barem jedna mušterija se ponaša kao karikatura šupčine. Naravno, Carla je samohrana majka, ali je toliko dobrodušna da svom sinu govori kako treba voleti tatinu novu devojku. Tokom posete zabavnom parku i igre Marco-Polo, Carli zazvoni telefon, zove je advokat da joj javi da njen špuak od bivšeg muža želi puno starateljstvo nad malim jer, eto, ima novaca.

I tada, u bukvalno 20 sekundi telefonskog razgovora, dešava se naslovna otmica. Počinitelj je debela u rite obučena baba (Chris McGinn) koja je dečaka odvela u stereotipni 30-ak godina stari Mustang i odvezla se u punom gasu. Nemajući kuda i usput ispustivši telefon (jer drugačije ne bi bilo filma), Carla seda za volan svog sumnjivo novog mini-vana i upušta se u poteru koja zauzima veći deo filma, sve do idiotskog raspleta kojem prethode još idiotskiji obrati. O onim patetičnim fotografijama na kraju ne vredi ni trošiti reči. Naša protagonistkinja je mogla okončati poteru još u prvih deset minuta iste, ali valja nabiti minutažu.

Bar da je ta jurnjava spektakularna i zanimljiva, pa da znamo čemu sve ostalo mučenje. Ima slovima i brojevima jedna sekvnca koja tako nešto opravdava u kojem Carla izbacuje debelu “white trash” krmaču iz auta u pokretu tako što kao prava “soccer mom” u nastajanju zna gde su ručke za obaranje sedišta, a gde za otvaranje kliznih vrata. Ostaje misterija ko taj auto vozi za to vreme, ali vredelo je. Ostatak vremena imamo prilike gledati Carlu kako donosi jednu glupavu odluku za drugom i kako joj se osećaj za moral pomera kako prolazi vreme (potpuno krivo, ako je ovo pohvala materinstvu kao takvom, onda bi njene barijere popustile odmah, s punim pravom), odnosno Halle Berry kako nam naglas govori ono što i sami vidimo uz gomilu krupnih kadrova njenih očiju koje kao da su podnele ko zna koliko kafe i meta-amfetamina.
luuuuda od droge
To što sve što liči na akciju bude smuljano zapravo i ne treba da čudi, reditelj Luis Prieto je u svojoj karijeri već potpisao onaj besmisleni britanski “remake” Pushera, pa se od njega nemamo čemu nadati. Scenarista-početnik koji krije svoje prezime vrlo glasno govori ili o kvalitetu svog dela ili o kreativnoj kontroli koju (ni)je imao. Scenario je debilana i tu nema zbora, potpuno je svejedno ko je kriv za nju: svi likovi su kartonski (što je možda simpatično za “white trash” negativce, ali šta ćemo sa njihovom motivacijom), svaka tačka zapleta prigodna i naivna, svaki unutarnji monolog protagonistkinje potpuno nepotreban. Čak nije ni neka velika misterija otkud ime poput Halle Berry (neovisno o njenim glumačkim mogućnostima) u takvom projektu: kako je to već demonstrirala sa The Call, glumica očito jako voli da je sama u kadru. Jedino što je ovde zapanjujuće je budžet od preko 20 miliona dolara. Sa tim novcem se moglo i puno više i puno lepše.

Ni u jednom trenutku, međutim, nisam rekao da je Kidnap apsolutno nevredan gledanja (premda je čudno otkud u bilo kakvoj distribuciji, a ne odmah na VOD tržištu). Ima tu jedan kvalitet zabave, one ironične, čak i sarkastične, ako već isključimo morbidnost. Čak je zanimljivo to što niko od ekipe nije pogodio nijedan ton i što apsolutno ništa nije urađeno kako treba, a na gledaocu je da se pita ko će sledeći zeznuti i šta će zeznuti. Donosi li to iskupljenje za svu onu lenjost i lošost? Niti ne, samo ga diže sa apsolutnog dna.