19.7.17

Spit'n'Split

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Rock’n’Roll nije samo muzika. Nije ni samo stil oblačenja. Pa čak ni način ponašanja. Rock’n’Roll je stil života. Stav. Svesni izbor kontra struji, zagledanost u neistraženo, opskurno, iskonsko. Rock’n’Roll je kreativnost bez ikakve natruhe kompromisa, uz svesnu žrtvu.

Možda ćemo, ako smo površni, u svojoj mašti termin “rockstar” povezivati sa gomilom love, privatnim avionima, “groupie” curama i razvaljivanjem hotelskih soba. Možda je ta arogancija nešto što ide u paketu načinom života, naročito kada se u poslu uspe, ali valja zapamtiti da takav način ponašanja nije niti pravilo i dostupan je tek manjini, onih 1% na vrhu piramide. Mnogo realnija priča su klaptarenja u iznajmljenim kombijima ili svojim krševima, spavanje u vožnji ili u buđavim stražnjim sobama, hostelima i po čudnim gajbama, nošenje i montiranje tona opreme, loša hrana, jeftina cuga, a ponekad i droga, od jutra do sutra, od grada do grada, sa neizvesnim šansama za preživljavanje, o uspehu da i ne govorimo. U finansijskom smislu, a i drugačije.

Za tako nešto je potrebna iznimna mentalna snaga i posvećenost, a snovi o lagodnom životu su zavaravajući koliko su slatki. Poznajem materiju izbliza, i kao fan muzike i kao novinar i kao neko ko je organizirao koncerte i išao na turneje sa muzičarima. Sličnost sa drugim umetničkim pozivima van državnog budžeta se podrazumeva, što važi za rockere, važi i za većinu pisaca, pesnika, glumaca, filmaša i drugih čije se delo ne smatra društveno-korisnim.

Spit’n’Split mladog belgijskog autora (reditelja, snimatelja i montažera) Jeromea Vandewattynea počinje kao klasičan, premda nadahnuto i iz neposredne blizine snimljen turnejski dokumentarac. Sastav koji prati, The Experimental Tropic Blues Band, jedna je od panevropskih underground senzacija, mešavina bluesa i noisea na distorziranim gitarama sa punkerskim stavom i mnoštvom improvizacije. Tropic je prešipčio Evropu uzduž i popreko, najčešće svirajući u malim, opskurnim klubovima pred raznovrsno i ne uvek brojnom publikom koju nije ostavljao ravnodušnom.

Sve “čari” života na putu su tu prisutne, dnevne i noćne vožnje, spavanje na čudnim mestima, poznanstva sa čudnim ljudima, pijanstvo, trava, mamurluci i jutarnja povraćanja, interne zajebancije za prekraćivanje vremena, traženje mesta za svirku u nepoznatim gradovima i gluvarenje u retkim slobodnim trenucima. Nekakav uspeh, ako ga i bude, nije ni izbliza na vidiku, a kako vreme prolazi i energija se troši, pametno bi bilo imati i “plan B” u rezervi. Neki ga imaju, neki ne. Neki mogu zamisliti život posle Tropica, neki ne. Neki su svesni krize, neki teraju svoje.

Međutim, Vandewattyne nije samo hroničar jednog interesantnog muzičkog projekta koji možda hoće, a možda i neće uspeti. Njegova osnovna preokupacija je psihologija iza toga. Psihologija takvog načina života u kojem se kreativnost i stvaralačka energija meša sa problemima u karakterima, različitim vizijama i skoro pa ničim izazvanim ličnim animozitetima. Tako će se autor osloniti na svoje izuzetno atraktivne rapidne montaže koje prate naraciju jednog od pridruženih članova grupe, odnosno njenog stalnog tonca koji deluje kao najzdravija i najnormalnija osoba u prostoriji.

Međutim, kako film odmiče, postaje nam jasno da ovo nije tek turnejski dokumentarac. Naravno, neke stvari poput transrodne osobe čiji je stan prepun kiča, krame, okultnih predmeta i čudnih pornografskih slika nije moguće re-kreirati iz mašte, ali je moguće dovesti u kontekst Tropica i u kontekst filma. I tu počinjemo da primećujemo intervencije, režiju, fikcionalizaciju i psihologiju likova umesto psihologije stvarnih osoba. Linija između stvarnosti i imaginacije ostaje zamućena do samog kraja koji više liči na nekakav eksperimentalni art-film nego na bilo šta što se može nazvati dokumentarnim.


Spit’n’Split nije samo psihološka studija Rock’n’Rolla, Spit’n’Split je Rock’n’Roll kao takav, onakav kakav je uvek bio i kakav će uvek biti: put u nepoznato, neistraženo, eksperimentalno, improvizirano. Nakon svetske premijere na jednom od najvećih svetskih žanrovskih festivala u Briselu, internacionalnu premijeru je doživeo na Grossmannu, najstarijem žanrovskom festivalu u regiji. Šanse za širu distribuciju su minimalne, ali ako se slučajno pojavi na nekom festivalu ili na programu art-kina, učinite sebi uslugu i pogledajte ga.