31.7.17

A Man Called Ove / En man som hatar Ove

kritika originalno objavljena na Monitoru:
2015
scenario i režija: Hannes Holm (prema romanu Frederika Backmana)
uloge: Rolf Lassgard, Filip Berg, Bahar Pars, Tobias Almborg, Ida Engvoll, Klas Wiljergard, Chatarina Larsson, Borje Lundberg

Svi mi znamo džangrizave starce, u životu i na filmu. To su oni večiti predsednici kućnih saveta koji kenjaju za svaku sitnicu, zovu policiju zbog preglasne muzike, pišu pisma čitalaca novinama, javljaju se u televizijski program i ukratko, dosađuju i bogu i ljudima. Često se tu radi o nekakvoj kompenzaciji za neuspeh u životu ili za puku usamljenost, a u određenoj meri je to i stvar karaktera - neko je prosto sklon takvom ponašanju.

Naš Ove (Lassgard) je malo ekstreman primer, doduše. Opsesija su mu red u naselju u kojem živi (iako više nije neki ekvivalent predsednika kućnog saveta) gde nastupa sa pozicije moći i posao koji obavlja već četrdeset godina iako ga je tehnologija učinila dinosaurusom. Kad ostane bez posla pomalo i svojom voljom, njegov život više nema smisla, toliko da poželi da se ubije. Loš konopac je loš znak, nove komšije koje ne znaju da parkiraju prikolicu još gori, pa tako Ove odlaže svoj čin i menja metodologiju.

Naravno, gledali smo filmove pa nam je jasno da on to do kraja neće učiniti. Mora da pomogne novoj komšinici Persijanki Parvaneh (Pars) i njenom smotanom švedskom mužu Patricku (Almborg). Mora da se nađe prijatelju Runeu (Lundberg) sa kojim je celog života furao rivalstvo kroz aute (Ove voli Saab, Rune Volvo) u borbi protiv surove, nemilosrdne birokratije. Pomoći će klincu da osvoji devojku tako što će popraviti njen bicikl. Naći će se gay muslimanu nakon što ovog otac izbaci iz kuće. Usvojiće mačku. Shvatiće da voli decu...

Međutim, komično prekidani pokušaji samoubistva poslužiće nam kao uvod u Oveovo odrastanje (kao mladića ga igra Filip Berg) i formiranje tvrdih stavova kojima je bilo potrebno smekšavanje, ali i kao uvid u njegove legitimne razloge za džangrizavost i samoubistvo. Ove je, naime, udovac koji je bio jako vezan za svoju ženu Sonju (Engvoll) koja ga je bukvalno podigla iz pepela. Preživeo je nesreću koja ju je ostavila nepokretnom pre svega zbog toga što je ona ipak preživela, pa su se mogli zajedno boriti dalje, ona svojom pozitivnošću, on upornošću. Što se tiče njene smrti i njegovog gubitka jedine osobe koju je percipirao kao pozitivnu, to mu je već malo teže palo. Dosta teže, zapravo.

A Man Called Ove je film koji smo sigurno već gledali. Ili smo makar njegove delove već videli u drugim filmovima. Ima tu malo Gran Torina u Oveovom “eastwoodovskom” nastupu. Ima tu blesavosti i sprdnje sa konceptom švedskog “everymana” i švedskim načinom života baziranim na protestantskom moralu i radnoj etici, štedljivosti, samodostatnosti i vičnosti. Ima i poente a la Capra da je zajednica (ljudi, a ne u nekom institucionalnom smislu) ključ svega. Ima međugeneracijske komedije koja podseća na The 100 Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared, a sa istim filmom A Man Called Ove deli i strukturu preuzetu iz izvornih romana gde se prepliću dve vremenski odvojene linije radnje.

Nešto od toga radi odlično i čak se može nazvati suptilnim, poput otkrivanja Sonjinog hendikepa, dobrote i čelične volje. Na jednom mestu su skromni uslovi produkcije sjajno zakrpljeni pametnim režijskim rešenjem (sama Sonjina nesreća), ponegde imamo i brljanja i kontradikcije u priči (recimo čime se Ove zapravo bavi profesionalno), ali ono što najviše upada u oči su klišei: zgodni, plemeniti, onakvi kakvi čoveka razgale i poprave mu raspoloženje, ali ipak klišei. Politička korektnost će spasiti dušu matorog gnjavatora, kako da ne.


 S tim u vezi, meni je potpuna misterija kako se ovakav film, uglavnom solidan, ponekad na granici nenamerne zajebancije, ali ni po čemu impozantan našao među nominiranima za Oscara ove godine, i to u evropskoj i globalnoj konkurenciji koja je čak i prešišala američku po kvalitetu. Rekoh, nije to loše, drži pažnju, ne iritira, solidno izgleda i tempo se popravlja kako film odmiče. Ali da je reč o nekakvom remek-delu, zaista nije.