7.7.17

Attraction / Pritjaženije

2017.
režija: Fedor Bondarčuk
scenario: Oleg Malovičko, Andrej Zolotarjev
uloge: Irina Staršenbaum, Aleksandar Petrov, Rinal Muhametov, Oleg Menšikov, Sergej Garmaš

Ako nešto Rusi vole, to je da demonstriraju svoju imperijalnu moć tako što će zapadnu konkurenciju pobediti na vlastitom terenu, naročito u kulturi. Ruski kulturni proizvod jednostavno mora biti bolji, veći, monumentalniji od evropskog ili američkog. O kniževnosti, klasičnoj muzici i baletu ne treba posebno govoriti, ali u poslednje vreme se taj trend “takmičenja u pišanju u dalj” pojavljuje i u komercijalnom filmu. Prosto i jednostavno, Rusi se igraju Hollywooda sa namerom da njihovi filmovi budu još raskošniji od onih iz “fabrike snova”. Attraction, “young adult” naučnofantastična romansa o dolasku vanzemaljaca poslednji je u nizu primera ruskih žanrovskih filmova na skliskom terenu kopiranja i prilagođavanja hollywoodske žanrovske matrice.

Istini za volju, znanje je danas dostupnije nego ikada, a digitalna tehnologija je pojeftinila proces snimanja, vizuelnih efekata i post-produkcije tako da se svi mogu okušati u svemu, čak i u žanrovima koji se smatraju tehnički i finansijski zahtevnim. Međutim, bilo bi u najmanju ruku neozbiljno tvrditi da se film budžeta od oko 5 miliona dolara (koliko je prema dostupnim podacima koštao Attraction) može porediti sa deset ili dvadeset puta skupljim uratkom. Naprosto, razlika se oseti u kvaliteti efekata i naročito CGI-ja, ali tu ne prestaju problemi sa ruskim naslovom. Koliko god to čudno zvučalo, pravi problem se skriva u onome što nominalno ne košta ništa: u priči, scenariju, spoju žanrova i transferu hollywoodskih matrica u jedno novo okruženje.

Naša junakinja je Julija Lebedeva (Staršenbaum), tipična, pomalo bezobrazna srednjoškolka koja u trenutku dolaska vanzemaljaca koji koincidira sa retkim fenomenom kiše meteora vreme provodi sa svojim dečkom Artjomom (Petrov), klasičnim primerkom lagano simpatične barabe. Dolazak vanzemaljaca je iznuđen upravo astronomskim fenomenom i potpomognut nespretnom intervencijom ruske vojske, pa se njihova letilica nespretno spusti preko naseljenih delova Moskve, usput rušeći zgrade i uzimajući par stotina života. Jednom kada se spuste, vanzemaljci se ukopaju, a reakcije predstavnika vlasti su zbunjene: koje su namere posetilaca iz svemira i treba li sa njima uspostaviti kontakt?

Igrom slučaja, Julijin otac, potpukovnik Lebedev (Menšikov) je zadužen za kontakt i moguće pregovore, a pre svega za sprečavanje izgreda besne mase ljudi koja je prema došljacima neprijateljski raspoložena. U neprijateljskosti se posebno ističu Artjom i njegovo društvo, a njima se priključuje i Julija, povređena zbog smrti svoje najbolje prijateljice. Međutim, upravo će ona biti prva da popusti kada (već nekako) upozna vanzemaljca Hijkena (Muhametov), ispod svog robotskog oklopa začuđujuće sličnog ljudima i na specijalnoj misiji da povrati deo neophodan za odlazak sa Zemlje. Između njih dvoje se razvija privlačnost, a kada se Artjom uključi u priču, ljubavni trougao može imati kobne posledice po celo čovečanstvo.

Osnovni problem se krije u pristupu koji se može okarakterizirati kao “svega mi daj!”, pa tako imamo i elemente romantične komedije (pre svega odnos oca, kćeri i njenih frajera) i filma katastrofe (puno efekata rušenja zgrada i paničnih masovki) i klinačke romanse i komedije o različitim svetovima i temeljnom nerazumevanju i socijalno-psihološke studije o nesnošljivosti i agresiji prema stranom i nepoznatom. U trajanju od preko dva sata, Attraction je često neartikuliran film koji se previše oslanja na slučajnosti u dramaturgiji, sa eliptičnim spojevima između događaja i epizoda i često manjkajućom motivacijom likova. Utisak je da su autori mnogo hteli i mnogo započeli, ali da se putem ponešto i pogubilo, odnosno da bi Attraction sa svim svojim materijalom i idejama bolje izgledao kao mini-serija u kojoj bi dodatna minutaža bolje razradila likove i popunila logičke rupe.

Zanimljivo je primetiti da Fedor Bondarčuk, inače primarno glumac (i sin slavnog glumca i reditelja Sergeja) nema skoro nikakvih problema sa režijskim zanatom i da sasvim solidno gradi napetost i tamo gde je ne mora biti. Ponegde to deluje malo trapavo (česte rapidne montaže televizijskih vesti) i Bondarčuk kao da ima neke fetiše (masovke i totali iz gornjeg rakurska u kojima kamera prelazi preko mase statista), ali generalno radi vrlo dobar posao. Uostalom, imao je već jedan visokobudžetni projekat (Staljingrad) da ispeče zanat pouzdanog reditelja filmskih spektakala.

Međutim, najinteresantniji aspekt filma, onaj socijalno psihološki sa otvorenom kritikom ljudskog ponašanja prema novom, stranom i nepoznatom, te sa nešto zamaskiranijom društvenom kritikom odnosa moći u Rusiji (sa sve rigidnom i retko kada sposobnom političkom elitom, vojskom, policijom i birokratijom i razularenim, nesnošljivim masama koje je lako potpaliti), ponekad prolazi ispod radara iako bi Attraction na tome svakako više profitirao nego na flertu sa “young adult” pod-žanrom. Možda je baš zbog političke škakljivosti (jer se nesnošljivost i sklonost ka nasilju uperenom protiv stranaca bilo koje sorte brižljivo gaji u Rusiji) celi taj aspekt pomalo gurnut u pozadinu.

A opet, možda je ipak stvar u tome da pravi sastojci nisu izmešani u pravim omerima, te da je to upravo onaj magični dodir hollywooda kada je reč o filmskim spektaklima. Na tom planu nisu popadali samo Rusi, već i mnogi drugi, ali i to je deo procesa učenja. Možda jednog dana zaista budemo svedočili spektaklima nastalim van Hollywooda koji ne deluju kao “second hand” iskustvo.