18.7.17

Oltramare / Overseas


2017.
režija: Loredana Bianconi

Čak i ako, čisto za potrebe misaonog eksperimenta, zanemarimo moralnu odbojnost fašizma i fokusiramo se samo na njegove empirijske osobine i prakse, doći ćemo do zaključka da je isti neodrživ na duge staze, pa bio taj famozni večni mir nakon rata svih ratova nečije iskreno i tvrdo uverenje ili perfidna konstrukcija. Neki će reći da su italijanski fašizam koji je pokazivao ekonomske rezultate zakopali iredentisti i alijansa sa Hitlerom, ali štos je u tome što su upravo te stvari fašizmu inherentne. Ekonomski rezultati, dobri ili loši, tu su sekundarna stvar: fašizam sanja imperiju i nosi se kao imperija čak i kad to (više) nije, dok je iznutra, kao i svaki ne-demokratski sistem, korumpiran i truo do srži.

Neka kao studija slučaja posluži italijanska kolonijalna avantura u Africi, odnosno Etiopiji koja je između dva rata okupirana i pripojena već postojećim kolonijama Libiji i Somaliji. U tu avanturu su se upuštali mahom siromašni ljudi, stručno osposobljeni ili ne, privučeni visokim platama i niskim troškovima života, te obiljem posla kojeg je u Evropi manjkalo. I na prvi pogled je taj državni projekat delovao kao održiv: uvozila se hrana i odeća, gradila se infrastruktura, pazilo se i na moralno-političku podobnost, ali i na zabavu i život u Etiopiji je za Italijane tekao pod motom “work hard, party hard”. Čak su se italijanski kolonisti manje rasistički ponašali od nekih drugih, pa nije bilo pravih pobuna, već uglavnom sitnih incidenata. To je trajalo dok nije počeo rat, Drugi svetski, te dok Britanci nisu ekspresno umarširali u Etiopiju iz svojih kolonija u okruženju, uspostavili svoju upravu i nesrećne italijanske civile koji su ostali internirali u kampove u pustinji. Vojska se, kako to obično biva, prva povukla.

Jedan od tih napuštenih, sažvakanih i ispljunutih, zarobljenih ljudi bio je i autoričin dalji rođak kojeg ona nikada nije upoznala i od koga su ostala samo pisma koja služe kao primarni izvor materijala u njenom faktografski orijentiranom, ali ipak liričnom filmskom prvencu. Na kraju saznajemo, rođak je preživeo rat, pobegao iz zarobljeništva i nakon rada svojevoljno ostao u Etiopiji, tamo se oženio i skrasio, ali drugi nisu bili te sreće i izdržljivosti.

Loredana Bianconi je pažljivo sakupila pisma i druga svedočanstva bivših kolonista i, u kombinaciji sa arhivskim propagandnim filmovima i filmskim žurnalima, od tog materijala sklapa sliku kolonizacije iznutra, iz perspektive onih koji su je prošli. Iskustva su opet individualna, neko se izvukao na vreme sa velikim novcem, neko nije, ali je tamo proveo najlepše godine svog života, nekoga je kolonizacija kačila u mladosti, pa prema tom periodu oseća nostalgiju, a neko je bio prevaren od početka.


I to je, da se ne zavaravamo, takođe ljudska sudbina. Ti ljudi verovatno nisu bili fašisti čak i kad su se takvima deklarirali, niti su bili eksploatatori, već naprosto ljudi koji su se iz nekog ličnog izbora ili ne, upustili u kolonijalnu avanturu želeći da, kao i svi ostali sebi osiguraju ili poprave egzistenciju. Lako je prezreti neku pojavu poput fašizma ili kolonijalizma, ali je opasno zbog toga mrzeti ljude. Treba razumeti, reče jedan filozof koji je odrastao u koloniji u Africi.