Still Human / Lun lok yan

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Oliver Chan Siu Kuen

uloge: Anthony Chau-Sang Wong, Crisel Consunji, Sam Lee, Cecilia Yip

Pepeljuga je standard u globalnoj kolektivnoj memoriji sa dobrim razlogom: svakome je draga priča u kojoj se neko potlačen izvuče iz bede, pa makar i prečicom. Tu klasičnog rizika od neuspeha nema, ali on se seli u nešto sivlju zonu jer je skoro nezamislivo ispričati istu priču na sasvim novi način i istovremeno joj održati istu poentu i isti smisao. Druga stvar, možda u današnjem svetu zapravo i nema mesta za Pepeljugine snove, a prelazak na neki drugi nivo egzistencije (prečicom ili redovnim putem, sasvim svejedno) otvara novi set izazova i problema. To ne znači da pojedini autori (i još prirodnije, autorice) to neće pokušati, kao što je to slučaj sa Chan Siu Kuen i njenim filmom Still Human.

Međutim, pre nego što se upustimo u analizu filma, vredi zabeležiti da je ono "Oliver" u njenom imenu nadimak koji je sama sebi nadenula inspirisana Dickensom i Oliverom Twistom. A između njega i Pepeljuge nema neke suštinske razlike, osim u polu / rodu, a s tim u vezi i očekivanjima kako se iz bede izvući. Still Human je film koji ulogu Pepeljuge ipak namenjuje ženi, ali je u solidnoj meri tera da razmišlja i ponaša se kao Oliver Twist jer princa na belom konju nema, odnosno možda je on samo penzionisani građevinski radnik u invalidskim kolicima, na svoj način jednako nesrećan i uskraćen kao ona.

On je, dakle, Leung Cheong-Wing (poznati honkonški glumac Anthony Wong, ovog puta van svog tipa koji je uspostavio borilačkim i gangsterskim akcijadama), čovek tankih živaca i kratkog fitilja, starački rezigniran i, donekle opravdano, besan na ceo svet. Makar na prvu loptu. On je paralizovan od ramena naniže, živi u socijalnom stanu, plaši se bubašvaba i pomoć mu je stalno potrebna, a jedini sasvim lojalni prijatelj, nešto mlađi Fai Cheung (Lee) mu je ne može sam pružiti, a od sestre (Yip) sa kojom ne komunicira neke nade ne gaji.

Ona je, pak, Evelyn Santos (mlada filipinska glumica Crisel Consunji) i u Hong Kong, pa makar i na posao kućne pomoćnice i negovateljice, beži od teškog života i braka koji želi da poništi, a što je na Filipinima praktično nemoguće bez veće količine novca, a za šta nema podršku čak ni svoje familije. Njeni snovi su vezani za umetničku fotografiju, ali je realnost takva da radi šest dana nedeljno, po ceo dan, i to uglavnom fizičke poslove uz sve moguće barijere: jezičku, razliku u godinama i karakterima.

Isprva se čini da će ovo biti još jedna priča o besomučnoj eksploataciji ljudske nesreće od strane osobe koja možda nije loša (u to se uveravamo polako), ali čiji je karakter težak, ali se Chan jako trudi da očuva sva pozitivna obeležja poznatih klišea, a da negativna eliminiše ili makar ublaži. Razumevanje dolazi sa vremenom, pregovorima i iskrenošću, a simbioza strankinje bez prijatelja u tuđem svetu (savete koje dobija od svojih koleginica - da ne nauči jezik, da se pravi glupa, da juri bolji posao ili da se bogato uda - pomažu možda njima, ne i njoj) i invalida koji je pomogao mnogima iako oni to nisu baš uvek mogli i znali da uzvrate (iškolovao je i sestru i sina, a Faiju je dao posao) će se pokazati kao održiva, čak i sa romantičnim potencijalom.

Still Human se u najboljem svetlu pokazuje kao ljudska i socijalna priča koja zrači humanošću i dobrotom svojih likova koju oni, kako film odmiče, sve više pokazuju. Sa druge strane, viškovi su itekako prisutni: romantično skretanje je u suštini nepotrebno, naročito ako se uzme u obzir da (melo)drame ima i bez toga, a i film se bori da uhvati ritam i prati od preterane repetitivnosti u sredini. Neka količina toga je potrebna posebno ako ciljamo na realistički okvir života koji se odvija u radu od jutra do sutra i života u nemoći, ali se to moglo i malo elegantnije izvesti.

Srećom pa pred sobom imamo izvrsne glumce. Crisel Consunji do sada nije imala previše prilike da se pokaže na filmu, a uporedo pokušava da napravi karijeru i kao pevačica i kao multidisciplinarni pedagog za izvođačke umetnosti. Ovde, međutim, kanalizira spoj snage i fragilnosti kakav možemo zamisliti za osobe u poziciji njenog lika. Sa druge strane po pravilu stoji Anthony Wong čiju žestinu sada ne možemo da osetimo u nekakvom fizičkom smislu, ali je svakako prisutna u smislu karaktera. Ovde čak nije ni stvar polazišta i odredišta njegovog lika, već glatke transformacije od "nadžak-starca" do dobročinitelja koji se krije iza takve maske (verbalnog) grubijana.

Na kraju balade, ma koliko priča delovala poznato, makar su likovi višedimenzionalni i životni, a interacija među njima je uverljiva. Chan uspeva da postigne taj osećaj familiarnosti i blizine, da gledaoca privuče i da mu održi pažnju. Jasnim nedostacima uprkos, Still Human je solidno debitantsko ostvarenje, a njegova humanost je zaista osvežavajuća.