Scrapper

 kritika objavljena na XXZ

2023.

Scenario i režija: Charlotte Regan

Uloge: Lola Campbell, Alin Uzun, Harris Dickinson

Sve što vidimo u debitantskom filmu Scrapper Charlotte Regan koji je januara ove godine uzeo Veliku nagradu žirija u inostranoj konkurenciji Sundance festivala smo zapravo već videli u drugim filmovima. Imamo socijalni realizam koji je jedan od standarda britanske kinematografije. Imamo oštru, čak agresivnu devojčicu u centru filma, kao kod Céline Sciamme. Imamo odnos oca-propalice i kćeri kao odnos dva stranca, kao u filmu Paper Moon Petera Bogdanovicha. Imamo i motiv odrastanja, kako deteta koje život tera da prerano odraste, tako i nominalno odraslog, a zapravo nedoraslog čoveka. I nešto komedije i magijskog realizma kao začina. Opet, mešavina svega toga je originalna i zapravo organska.

Naša junakinja je dvanaestogodišnja Georgie (debitantkinja Lola Campbell) koja je nedavno izgubila majku s kojom je odrastala. Njihov odnos možda nije bio idealan, ali je ipak majčino prisustvo bilo jedino čvrsto i stalno u njenom životu. Georgie ne veruje u mudrost da je potrebno celo selo kako bi se podiglo dete, već misli da može da se "podigne" sama. U tu svrhu, da ne bi pala šaka socijalnoj službi, ona ih elaborirano laže da živi s ujakom Winstonom Churchillom čiji glas preko telefona potiče od nasnimljenih replika koje izgovara prodavac u lokalnom dućanu. U školu ne ide više, delom zbog žalovanja, a delom i zbog toga što mora da zaradi za život – krađom i preprodavanjem bicikala koje izvodi sa svojim jedinim drugom, godinu-dve starijim Alijem (Uzun, takođe naturščik), dok slobodno vreme provodi sređujući kuću da izgleda isto onako kako je izgledala dok je mama još bila živa, ili podsećajući se na njihove zajedničke uspomene.

Onda se, s neba pa u rebra, pojavljuje Jason (Dickinson), otac kojeg nikada nije imala i koji je nju i majku napustio kada se ona tek rodila, ili čak i pre toga. Jason, pak, nimalo ne izgleda kao otac, sa svojom izblajhanom kosom i stilom oblačenja kao da su još uvek rane 2000-te, a on tinejdžer. Određeni animozitet s njene strane je očekivan, ipak njega nije bilo nigde dok je ona odrastala, dok on mora da uspostavi kredibilitet ili čak autoritet prema svojoj kćeri koja je prilično tvrd orah. Mogu li njih dvoje "odrasti" zajedno?

Ovakva situacija često podrazumeva da se film radi u ključu tragedije, melodrame ili teške socijalne drame koja ispituje nesavršenosti sistema, ali Charlotte Regan koja je do sada režirala kratke filmove i video-spotove ovde bira drugi i drugačiji put i zapravo okeće sve u smeru dovoljno ozbiljne, ali ipak razigrane "indie-dramedije". U tome ponekad čak i preteruje, ubacujući pseudo-dokumentarne isečke očito odigranih "intervjua" s poznanicima, decom i odraslima, na temu Georgie i njihovog odnosa do nje. To je ipak jedini detalj koji u filmu ne štima i koji se čini malo preteranim, dok su neke druge dosetke sasvim na mestu, poput one da se uspostavi kontrast između neprijatne teme i neočekivano prijatne atmosfere oslikane u toplim, sunčanim bojama kroz objektiv direktorke fotografije Molly Manning Walker.

Teoretski, tako nešto ne bi trebalo da funkcioniše, posebno ne u rukama nekog ne baš iskusnog s formatom dugog metra jer su rizici daleko veći od potencijalnog dobitka. Međutim, Regan shvata da sve to zapravo mora proći kroz likove koji moraju biti dovoljno životni. U tom smislu, njen scenario ih pametno razvija samo do određene mere, uspostavljajući nekakav "kostur" na koji glumci, pa i ona sama iz rediteljske fotelje kroz rad s njima, dodaju "meso". Harris Dickinson zna da bude fantastičan, od proboja s gay-dramom Beach Rats (2017) Elize Hittman, preko uloge homofoba u Dolanovom poslednjem filmu Matthias and Maxime (2019), pa do uloge ispraznog manekena u Östlundovom prošlogodišnjem uratku The Triangle of Sadness, pa je i ovde jako dobro raspoložen i fino vođen kao Jason. Ali Scrapper je ipak film centriran oko Georgie i fantastično talentovane Lole Campbell koja je u centru svake scene, što može biti rizično. Iako je "teška", Georgie u njenoj interpretaciji nikada nije iritantna, klišeizirana ili očito nerealni konstrukt, što je samo po sebi uspeh, već je možemo sagledati iz svakog ugla sa svim njenim vrlinama i manama. Ovakve uloge su znale lansirati glumačke karijere.