15.11.17

Arabia / Araby

kritika originalno objavljena na DOP-u
Znam, zvuči nostalgično, sentimentalno i nadasve otrcano, ali ne prave ih više ovakve. Arabia deluje kao film iz ranih 70-ih, spiritualni brat uradaka Boba Rafelsona i Hala Ashbyja sa svojom country-folk muzikom, anegdotarnom, epizodičnom strukturom, revolucionarnim intervencijama u pripovedanju, predivnim ruralnim pejzažima koji sakrivaju ružnoću, zlo i nepravdu u svetu i iskrenim angažmanom bez ikakve kalkulacije za one zaboravljene i potisnute na rub društva.


Iako se to iz naslova koji je poput Rafelsonovog remek-dela Five Easy Pieces takođe posuđen iz šale (samo što je u Arabiji ta šala skoro pa škart, zaboravljiva i sa vrlo malo konsekvenci za dalji tok filma), ovaj nam film dolazi iz Brazila, zemlje koja je nedavno doživela promenu vlasti od nominalno socijalističke prema potpuno tržišno orijentiranoj i sa jedne strane tu je ta neka urgenca jer se pretpostavlja da će se tehnokrati još manje zanimati za marginu od levičara koji su je koristili kao nepresušni izvor glasova, a da za nju nisu ne znam koliko učinili. I da stvar bude čudnija, scenaristički i režijski su za njega odgovorna dvojica vrlo mladih i (iz priloženog se može videti) vrlo elokventnih autora, Joao Dumans i Affonso Uchoa.
Lako za citiranje klasika, Dumans i Uchoa uspevaju da nas prvih 20 minuta elegantno vuku za nos terajući nas da mislimo da je ovo film o Andreu (Murilo Caliari) koji brine o svom bolesnom mlađem bratu negde u industrijskoj zabiti savezne države Minas Gerais na jugoistoku zemlje. Čak nam, ispostaviće se kasnije, protagonistu radnika-migranta Cristiana (Aristides de Sousa) uguravaju kao skoro pa slučajnog prolaznika kojeg Andreova tetka, lokalna medicinska sestra Marcia (Glaucia Vandeveld) poveze autom do grada. Usled nerazjašnjenih okolnosti koje moraju imati veze sa poslom, Cristiano pada u komu i biva prevezen u lokalnu bolnicu, a Marcia šalje Andrea u njegovu skromnu najmljenu sobu po dokumenta. Umesto njih, Andre će otvoriti Cristianove dnevničke beleške.

I eto nama narednih preko 70 minuta filma iz potpuno druge perspektive u kojoj je Cristiano narator i glavni junak u svom filmu ceste koji čak nije ni menjao komfor za slobodu jer isti nikada nije ni imao, već živi kako jedino zna i ume kao čovek bez šansi, potucajući se od sela do sela i od grada do grada radeći štagod ima da se radi. Biće tu i životnih mudrosti koje će Cristiano čuti od starog agitatora na jednoj plantaži mandarina, biće tu i kontrole štete u kojoj radnici izvlače najdeblji kraj, biće tu trenutaka opuštanja i dokolice uz muziku, karte i piće, sumraka i svitanja pod vedrim nebom ili u smeštaju ispod svakog nivoa. Kriminal će uvek vrebati iza ugla, dobri ljudi će pomagati ponekad na čudne načine (ko bi rekao da neko kao Cristiano ima spisateljskog talenta što nikada ne bi otkrio da se nije priključio fabričkoj pozorišnoj trupi), a naš junak će makar dobiti šansu da oseti kako izgleda ljubav, pa makar i na kratko.
“Spoilani” kraj određen početkom nije toliki problem, iako nam istovremeno izneverava očekivanja i iznenađuje nas svojom neapologetskom običnošću i logikom. Film sam po sebi teče glatko, lepo izgleda i zvuči (osim country hita I’ll Be Here in the Morning, ostatak muzičke podloge sačinjava brazilska muzika od lokalnih, preko nacionalnih standarda do novijih stvari) i montiran je sa osećajem i merom. Što je najčudnije, Arabia čak i “štaku” preteranog oslanjanja na naratora okreće u svoju korist, a da pritom Cristiano kao narator ne uguši samog sebe kao lika. Finta je u tome da on nije očekivano sveznajući narator koji se razbacuje rečima, već sasvim prizemljen, u kontaktu sa samim sobom i ljudima oko sebe, ponekad nesposoban da se izrazi onako kako želi.

Arabia koja se na svetskoj festivalskoj turneji zaustavila i u Beču može lansirati karijere obojici svojih mladih autora jer očito imaju šta da kažu, znaju kako i spremni su na rizik da spoje film ceste, filmski esej, socijalnu dramu i fiktivnu autobiografiju. U svakom slučaju, reč je o malom epu i budućem velikom klasiku, pravom filmu u pravo vreme. I zaista, ne prave ih više takve. Ali uvek se nađe izuzetak.