3.7.18

The 15:17 to Paris

kritika objavljena na XXZ

2018.
režija: Clint Eastwood
scenario: Dorothy Blyskal (prema knjizi Anthonyja Sadlera, Aleka Skarlatosa, Spencera Stonea i Jeffreya E. Sterna)
uloge: Anthony Sadler, Alek Skarlatos, Spencer Stone, Christopher Norman, Ray Corasani, Judy Greer, Jenna Fischer

Iznimno poštujem starog Clinta i volim većinu njegovog opusa. Sigurno zbog toga što je jedan od retkih filmskih stvaralaca sposobnih da se kao reditelj odvoji od sebe kao glumca, pa da sam sebe režira poštujući i svoju personu na sceni i svoja umetnička načela. Definitivno zato što zna ispričati priče o neobičnim podvizima običnih ljudi. A najviše zbog toga što je uspostavio odnos familijarnosti sa publikom širom sveta najrazličitijih kulturnih pozadina pre svega kroz univerzalnost i humanističku potku njegovih priča. Jer ispod celog tog konzervativnog heroizma Eastwood pripoveda (ponekad i propoveda) o osnovnoj ljudskoj pristojnosti.

Naravno, godine su ga stigle, pa se odao lupetanju na privatnom planu (mada je njegov performans sa Obamom kao praznom stolicom umetnički intrigantan, da ne govorimo koliko je primenjiv na predominantnu većinu političara). Na filmskom planu smo u poslednje vreme imali “mešano meso” inovativnih, ali ne nužno artikuliranih uradaka kao što su Hereafter i J. Edgar, sigurnih i sladunjavih filmova poput Invictusa i Jersey Boys, te manipulacije u pokušaju American Sniper. Mislili smo da se Sully vratio na pravi put radivši ono što najbolje zna. A onda se dogodio The 15:17 to Paris
 
U teoriji, to zvuči baš kao “eastwoodovska” priča: trojica mladih američkih vojnika na odmoru u Evropi uspevaju sprečiti teroristički napad automatskom puškom na putnički vlak. Čak se i ideja da Anthony Sadler, Alek Skarlatos i Spencer Stone igraju sami sebe može učiniti hrabrom, iako ne nužno originalnom – neki reditelji rado koriste naturščike, a italijanskim neorealistima je to bio potpisni štos. Sasvim druga stvar je kada to rade glumci ili makar javne ličnosti kojima je javni nastup u opisu posla. Ovde štos negde između ta dva pristupa nije uspelo: Sadler, Skarlatos i Stone su, može se slobodno reći, užasni glumci.

To je tek deo problema usko povezan sa činjenicom da njih trojica nisu čak ni naročito koloritne ličnosti niti su takvima učinjeni kao likovi u lošem scenariju neiskusne Dorothy Blyskal čiji je jedini spisateljski “credit” pored ovoga odbijena pilot-epizoda za jednu televizijsku seriju. Potencijala da ih se razvije u nešto zanimljivo je možda bilo na početku filma kada ih upoznajemo kao problematične klince u školi koje često pozivaju na razgovor kod direktora, ali kad već dođemo do njihovih ratnih igara u šumi i razdvajanja, pa ponovnog spajanja u odraslim godinama, taj kontinuitet je prekinut. Nadalje imamo priču o vojnoj obuci gde se Stone profilira kao glavni lik, tipsku i dosadnu, malo tipičnog “Bog i Domovina” patriotskog guslanja i njihovo u suštini neinspirativno putovanje evropskim metropolama koje je prethodilo događaju iz naslova.
 
Ne samo da se incident događa negde na 2/3 filma i zauzima oko 20% istog, nego dotle gledamo isključivo njihovu perspektivu, a napadač kojeg igra Ray Corasani ne dobiva čak ni bazičnu motivaciju za svoj čin. Stvar, doduše, minimalno popravljaju profesionalne glumice Judy Greer i Jenna Fischer kao majke dvojice od trojice junaka (premda su efekti šminke nedostatni za toliki vremenski raspon), ali to ni izbliza nije dovoljno.

Osim promašene strukture i problema sa scenariom filma, teško da možemo hvaliti Eastwoodovu režiju. Istini za volju, sama akciona sekvenca je sigurno režirana, a distanca sa koje se snima u svakom trenutku znalački odmerena (pohvale direktoru fotografije Tomu Sternu), ali sve ostalo je prosečno do loše, počevši od koloracije koja simulira nekakav realizam, a zapravo deluje bledunjavo, pa do putovanja i upotrebe atraktivnih lokacija koja se retko kad uzdiže iznad nivoa amaterskog kućnog videa.

Sreća u nesreći je da će Eastwood priliku za popravni ispit imati uskoro sa interesantnom “stranger than fiction” istinitom pričom The Mule o ratnom veteranu koji se pod stare dane bavi švercom droge gde će Eastwood igrati i naslovnu ulogu. Možda će tom prilikom profitirati od smanjenja očekivanja nakon ovog zaista slabog filma.