1.8.18

Amok / Džgan

kritika originalno objavljena na XXZ


2016.
scenario i režija: Vardan Tozija
uloge: Martin Đorđoski, Deniz Abdula, Nikola Ristanovski, Ljupčo Todorovski, Goran Stojanovski, Boris Damovski, Sara Klimoska

Pamtim još uvek reči profesora bihevioralne psihologije koji je sažeto objasnio zašto se za eksperimente koriste upravo pacovi. Naime, narečeni glodari su dovoljno inteligentni da uče i napreduju u rešavanju određenih problema, a pritom su generalno nesimpatični, imaju negativne konotacije i nikome ih nije žao. Onda se prisetim duhovitog ili “duhovitog” pesmuljka Bore Čorbe o tome kako će pacovi iz podruma preuzeti vlast, kad-tad, i shvatim gotovo tautološku ispravnost te tvrdnje, ma koliko je ni sam njen autor ne shvatao, jer inteligencija nema nužno veze s ljudskim kvalitetima, a grozne životne okolnosti u kojima možda i nije najgore završiti na stolu za disekciju čoveka, odnosno pacova nateraju da bude još gadniji, još pametniji, još nasilniji, još strašniji.

Čemu ovaj uvod, osim da se ispuca 1000 karaktera, i kakve to veze ima s vrlo dobrim filmom Amok mladog i nadolazećeg makedonskog reditelja Vardana Tozije? Upravo tim terminom se ne jednom, nego stalno od strane institucija nazivaju njegovi anti-junaci. Oni su “domci”, deca bez roditelja i nikome nije stalo do njih. Jedan od vaspitača, takođe sa bagažom lične istorije, kojeg igra maestralni Nikola Ristanovski i jedna cura (Klimoska) koja se u jednog od njih slučajno zaljubila se ne računaju – društvo kao takvo, preobučeno u gipsanu antiku koja sakriva bedu i korupciju, te je ljude odavno otpisalo.

Naravno, “pacovi” će krenuti gore po lestvici društvenog uspeha čim se za to steknu uslovi, odnosno čim se pojavi dovoljno rešen, inteligentan, beskrupulozan i sjeban vođa koji će ih povesti putem svoje, ali i njihove osvete na kojem će stradati jednako dileri i žandari. Dotle imamo ambiciozno zamišljen, ali budžetom i iskustvom reditelja i glumačke postave ograničen razvoj likova gde će se profilirati Filip (Đorđoski) i Petar (Abdula) kao dva, hm, koncepta uspona od kojih prvi predstavlja bespoštedno nasilje kao odgovor na situaciju u koju ih gura društvo, dok drugi još uvek (naivno) veruje da će se ostvariti kroz ljubav i naporan rad što će mu omogućiti da jednog dana živi pošteno.

Nekim gledaocima će se učiniti da Amok ima problema s tempom, međutim on je namerno takav kakav je, od početne scene sa shemom za pljačku novca od karata iz autobusa, preko ispitivanja grupne dinamike u domu i odnosa sa vaspitačima, direktorom, policijom i drugim institucijama. Ritam je, pak, više u službi interne logike nego utiska koji će ostaviti na gledaoce jer posle jedne šok-scene na kraju prve trećine sledi poduži period “hlađenja”. Dinamike, doduše, zaista ponekad fali u određenim scenama, naročito onim dijaloškim, u prvoj polovini filma, što bi lako bilo premošćeno što inventivnijim kadriranjem od školske varijante s kontra-planovima gde pokazuje svoju recentnu televizijsku prošlost, inspirativnijom fotografijom koja bi bolje iskoristila autentične lokacije periferije Skoplja i uklopila ih u wide screen format, pa i sigurnijom glumom.

Međutim, radeći sa budžetom od oko 200.000 eura, sa glavnim glumcem bez prethodnog filmskog iskustva čija je uloga izrazito zahtevna, višeznačna i višeslojna, te ostatkom postave kojoj je primarni izraz uglavnom teatar ili televizija, Tozija izvlači najbolje što može. Pomoć Ristanovskog je dragocena kada je ima, što nije uvek slučaj. Istini za volju, sasvim je dovoljno ono što je napisao, a to je mešavina krimi-drame i “slow-burn” trilera po svim pravilima žanra i dobrog ukusa, kao i činjenica da je većinu toga ipak verno i žanrovski dorađeno preneo na ekran. Uveren sam, opet, da će sa rediteljskim iskustvom i budžetima koji će samo rasti Tozija u budućnosti imati još i boljih (bolje rečeno, kompletnijih) filmova od Amoka, te da će njegovo ime biti prepoznato makar u regionalnim okvirima.