19.9.18

BlacKkKlansman

kritika originalno objavljena na XXZ:

2018.
režija: Spike Lee
scenario: Spike Lee, Kevin Willmott, David Rabinowitz, Charlie Wachtel (prema knjizi Rona Stallwortha)
uloge: John David Washington, Adam Driver, Laura Harrier, Ryan Eggold, Jasper Pääkkönen, Topher Grace, Alec Baldwin, Harry Belafonte, Corey Hawkins, Frederick Weller, Michael Buscemi

Ako ćete ovaj film pogledati bez predznanja o pozadinskoj priči, imajući u vidu samo naslov, pripazite da se ne razočarate. Jer BlacKkKlansman nije film o crncu-rasisti sa krizom identiteta (bivalo je i takvih), već o crnom policajcu koji se infiltrirao u Ku Klux Klan, što je jednako neverovatno, ali opet suviše bizarno da bi bilo istinito bez dodatnih objašnjenja. Naime, Ron Stallworth se zaista infiltrirao u KKK, prvo lokalnu podružnicu u Colorado Springsu, da bi se kasnije spojio sa kojim već po redu Velikim Čarobnjakom (kretenska titula samo ističe “kretenskost” organizacije) i prvim i još uvek politički aktivnim Nacionalnim Direktorom Davidom Dukeom, ali samo telefonskim putem (fingirajući “belački glas”, odnosno govoreći gramatički korektno), dok je na sastanke, logično, išao njegov svetloputi kolega.

Takva istinita priča je dovoljno interesantna da se po njoj snimi film u kojem se prepliću ozbiljni i komični pod-tonovi na temu rasizma u Americi i njegove sklonosti ka menjanju pojavnog oblika, dok suština ostaje ista. Ključna pitanja su, međutim, ko će to uraditi, kada i sa kakvim namerama. BlacKkKlansman je film (odnosno, kako autor voli da kaže “joint”) Spikea Leeja, izrazito plodnog i verovatno najrelevantnijeg afro-američkog autora, dolazi u vremenu sadašnjem (premijeru je imao u Cannesu uz osvojenu Veliku Nagradu žirija i posebno priznanje ekumenskog žirija) i u najvećoj meri “gađa” sadašnji politički trenutak Trumpove administracije, ali obazirući se na pitanje rasizma kroz istoriju XX veka, ne samo 70-ih godina kada je radnja filma smeštena, već se referirajući na pojedine događaje od početka prošlog veka nadalje. Širina konteksta, unekoliko tipična za Leejeve politički intonirane filmove, u određenoj meri opterećuje konkretni uradak u čisto filmskom smislu – BlacKkKlansman je dobar film, ali ne više od toga i važniji je kao izjava nego kao umetničko delo.
 
Opet, to ne znači da u svom političkom agit-prop pristupu Lee nije vešt filmaš, što demonstrira već uvodnom scenom u kojoj Alec Baldwin, igrajući neonacističkog (fiktivnog) političara iz 50-ih godina, uvežbava svoj politički govor protiv integracije ispred ekrana na kojem se vrti u filmskim krugovima cenjeni južnjački ep Gone With the Wind. U jednoj kasnijoj sceni koja služi kao emocionalni i dinamički vrhunac filma, Lee paralelno montira ceremoniju inicijacije novog članstva Ku Klux Klana na kojoj se tradicionalno pušta The Birth of a Nation, još jedan rasistički film koji se zbog svoje inovativnosti u tehničkom smislu smatra revolucionarnim, sa potresnim svedočenjem starog aktiviste kojeg igra Harry Belafonte. To sve ima svoj efekat, i čisto emocionalni, ali i spoznajni u smislu toga da je održanju rasizma u velikoj meri doprinela i hollywoodska propagandna mašinerija perpetuirajući krive i zastarele društvene obrasce.

Za svoje standarde rasplinutosti i pravedničkog gneva, Lee se čak čvrsto drži niti u BlacKkKlansmanu i pokazuje sklonost ka realizmu i nijansiranju. Članovi Klana se možda na prvu loptu čine karikaturalnim (što je možda čak i opravdano, imajući u vidu čega su članovi) i tipiziranim – na lokalnom nivou imamo jednog idiota, jednog administrativca blage naravi (Eggold), jednog psihopatu (Pääkkönen) i njegovu submisivnu ženu, ali ta tipskost ima čak dvostruku funkciju. Prvo, oni izgledaju kao sasvim obični ljudi koje možemo sresti po američkim provincijskim gradićima. Drugo, Lee poentira, sasvim ispravno, da je lako prepoznati budalu koja se otvoreno ponaša kao budala, psihopatu koji svoju prirodu jedva sakriva i “klanovca” kada nosi kukuljicu i pali krst, ali da su naoko normalni “administrativci” i uglađeni “nacionalni direktori” (Topher Grace igra Dukea sa ljigavim šarmom gušterovog osmeha) čak i opasniji jer ih je teže prepoznati, pa se mogu uvući i u državne strukture i u društvenu paradigmu kao nešto sasvim normalno, čak i poželjno.
 
BlacKkKlansman, međutim, pomalo pada kao žanrovski čisti policijski procedural po istinitom događaju. Intervencija da je Stallworthov partner u filmu Jevrejin Flip Zimmerman (Driver) je donekle smislena, ali udara po poznatoj noti da rasizam i antisemitizam po pravilu idu zajedno, a sama akcija infiltracije kao da je sasvim u drugom planu i sama po sebi služi za ubiranje lakih poena po pitanju humora. Takođe, linija zapleta sa ljubavnom pričom i političkom debatom u koju se Stallworth (John David Washington, sin Denzelov) upušta sa radikalnom aktivistkinjom Patrice (Laura Harrier) kao da ne vodi nikuda, a Lee ni sam ne zna kojem bi se “privoleo carstvu” - borbi protiv rasizma u okviru sistema i koristeći njegove mehanizme ili antisistemskom radikalizmu što je njemu i kao autoru i kao političkom biću verovatno i bliže.

Rekoh već, konfuzija motiva kojih se Lee dohvata i političarenje, nekako su standardni za njegov autorski postupak iz više razloga. Što se BlacKkKlansmana tiče, uspeh je već to što je film sa tolikim nabojem izrazito pitak, a Lee svejedno uspeva da provuče svoju poentu, što ga čini jednim od boljih i kompletnijih autorovih filmova ne samo u novom milenijumu (u kojem je skoro pa na silu izbacio i nekoliko prilično užasnih uradaka), već se može nositi i sa autorovim ranijim i boljim naslovima, iako je u smislu spoja žanrovsko-formalne strogosti i relevantne političke teme, Leejev prethodni igrani film Chi-Raq bio još i uspeliji. Problem je, međutim, što Lee nije uspeo da odoli da ne “zakuca” svima ionako jasnu poentu na kraju sa dokumentarnim snimcima iz Charlottesvillea gde su se prošle godine sukobili rasisti i antifašisti, te sa Trumpovom sramotnom izjavom po tom pitanju. Lee i u tom slučaju govori ispravnu stvar, ali to čini pomalo vređajući inteligenciju svoga gledaoca koji je to shvatio i ranije, a shvatio bi ne samo bez dokumentarnih snimaka recentnih događaja, već i bez “namigivanja” u tom pravcu kroz likove “klanovaca” koji ispaljuju Trumpove slogane iz predsedničke kampanje.