The Burnt Orange Heresy

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Giuseppe Capotondi

scenario: Scott B. Smith (prema romanu Charlesa Willeforda)

uloge: Claes Bang, Elizabeth Debicki, Mick Jagger, Donald Sutherland

Kako zatvoriti filmski festival čija je suština mešanje zvučnih hollywoodskih naslova koji će možda iskočiti u sezoni nagrada i "arthouse" programa, kako onog iz "mainstream" kategorije, tako i onog malo težeg i alternativnijeg? Zašto ne sa sa sasvim običnim trilerom smeštenim u svet umetnina režiranim od strane domaćeg autora koji ne demonstrira ambicije da skuplja nagrade i zadivi poslovično nepoverljive filmske kritičare, već se lako gleda. Atraktivne italijanske lokacije, atraktivni internacionalni glumci plus jedna javna ličnost iz druge sfere (engleski jezik koji se jedini govori je garancija da će film ići u međunarodnu distribuciju), priča koja glatko teče i intrigira i precizno pozicionirani obrati su sasvim dovoljni da relaksiraju i zabave.

James je ugledni likovni kritičar, ili je to makar bio dok nije počeo da se intenzivno drogira lekovima protiv bolova. Simpatičan je i elokventan, dovoljno verziran u svom poslu da može da ga obavlja bez mnogo angažmana i dovoljno snalažljiv da zna da unovči svoje ime na predavanjima koja drži turistima u Milanu. Igra ga Claes Bang, zvezda dve godine starog filma The Square na donekle sličan način, ali ipak je jasno da se radi o liku koji je originalan, a ne recikliran.

Na jednom takvom predavanju će upoznati svoju kontra-težu, američku izblajhanu učiteljicu na putovanju / klošarenju po Evropi po imenu Berenice (Elizabeth Debicki, vrlo zanimljivo sveže ime na globalnoj filmskoj sceni) koja jedina u sobi punoj naivnih turista uspeva da prepozna njegovu muljažu. Njih dvoje će otpočeti vezu koju dvoje očajnika po filmovima i inače znaju da započnu. Ali jedan poziv od ekscentričnog kolekcionara da provedu vikend na njegovom imanju menja sve i okreće film u smeru trilera.

Kolekcionar Joseph Cassidy (Mick Jagger u svom standardnom izdanju) ima ludu sreću da mu je na imanju u gostima poznati slikar Debney (Donald Sutherland, uobičajeno izvrstan) koji inače beži od javnosti. James će dobiti priliku da sa njim uradi ekskluzivni intervju sa mogućnošću da isti preraste u bestseller knjigu. Za uzvrat, međutim, mora da ga ubedi da Cassidyju proda makar jednu sliku iz svoje kasne, misteriozne faze. Ali Debney ima itekako razloga da beži od javnosti i skriva svoje radove, a Jamesa na vrlo ilegalnu akciju pokreću finansijski razlozi (preti mu bankrot u vrlo bliskoj budućnosti), a na scenu će uskoro stupiti i paranoja, a Berenicina misterioznost (i misteriozno držanje) tu nimalo ne pomaže, naprotiv...

Filmu se može dosta toga zameriti u pojedinostima, za početak od šablona skovanog po modelu Hitchcocka, pa do površnog jahanja na stereotipima o umetnicima, kritičarima i kolekcionarima. Naravno, neki obrati na kraju su predvidljivi u skladu sa žanrom, a ujedno i previše oštri da bi se održala iluzija uverljivosti, te praćeni uverljivo neprijatnim nasiljem (sa razlogom, ali ga to ne čini lakše probavljivim osetljivim gledaocima). Međutim, u celini sve to izvrsno radi posao.

Za to treba zahvaliti reditelju Giuseppeu Capotondiju, njegovoj preciznosti i verziranosti. On je uglavnom radio na televiziji (serije Suburra: Blood of Rome i Berlin Station), ali je imao i jedan bioskopski i festivalski film ranije, takođe triler koji počinje u nekom drugom ključu The Double Hour sa kojim je glumici Kseniji Rappaport omogućio da osvoji Srebrnog Lava u Veneciji 2009. godine. Njegove među-žanrovske tranzicije su glatke i čvrsto kontrolisane, Njegov drugi veliki adut je izbor glumaca i rad sa njima, gde ih precizno vođenje ne sprečava da se razmašu taman koliko treba.

Konačno, trilera o muljanju sa umetninama ima koš i još. Capotondi ovde ne pokušava da nam ponovo izmisli točak ili otkrije toplu vodu jer za time nema ni potrebe. Zato i ne treba očekivati čuda, ali za posetu bioskopu ili gledanje u kućnim uslovima u nekoj bliskoj budućnosti, ništa više i ne treba.