It Chapter Two

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Andy Muschietti

scenario: Gary Dauberman (prema romanu Stephena Kinga)

uloge: James McAvoy, Jessica Chastain, Bill Hader, Isaiah Mustafa, Jay Ryan, James Ransone, Andy Bean, Bill Skarsgard, Jaeden Martell, Wyatt Oleff, Jack Dylan Grazer, Finn Wolfhard, Sophia Lillis, Chosen Jacobs, Jeremy Ray Taylor, Teach Grant, Nicholas Hamilton, Xavier Dolan, Joan Gregson, Peter Bogdanovich, Stephen King

Pre dve godine, nova ekranizacija magnum opusa Stephena Kinga, romana It, odnosno njen prvi deo, rasturila je bioskopske blagajne iz više razloga. Film je izvrsno pratio trendove i ciljao svoju publiku: bilo je tu nostalgije za 80-im godinama prošlog veka, avanture, prestravljivanja, prijateljstva i pseudo-mudrosti, što je radilo posao za mlađu publiku, dok je ona nešto starija poredila klovna Pennywisea današnjice sa Pennywiseom svoje mladosti, u izvedbi Tima Curryja u televizijskoj seriji iz ranih 90-ih. Reditelj Andy Muschietti i trio scenarista (Gary Dauberman, Cary Fukunaga i Chase Palmer) su vrlo mudro prekomponovali radnju iz romana kako bi se nastavak podrazumevao.

Sada pred sobom imamo drugo poglavlje koje prati našu sedmorku klinaca 27 godina kasnije kada se zlo u trećem licu jednine srednjeg roda ponovo pojavi u gradu Derryju, savezna država Maine. Novina mu je to da će se naši junaci ponovo morati nositi s njim jer ga prošli put nisu do kraja "ubili", te da se ovog puta ono manifestuje u više oblika, ne samo kao klovn koji mami i ubija decu. Ako se prethodno poglavlje bavilo zlom u svom natprirodnom, ali i prirodnom obliku u doba odrastanja (nije tu stvar samo u klovnu, nego i u siledžijama, nasilnim, posesivnim, kontrolišućim roditeljima, inherentnom rasizmu zabite sredine itd), ovo ima ambicije da definiše zlo sa kojim se odrastao, pretpostavimo dobar čovek mora nositi. I to je samo jedno od merila po kojem je ovo drugo poglavlje slabije i nespretnije izvedeno od prethodnog.

Drugi nivo, sasvim subjektivni, je taj da nam naši simpatični klinci nisu toliko simpatični sada kada su odrasli. Uostalom, ekipa je skraćena za jedan lik jer se starmali Jevrejin Stan (Bean) ubije odmah na početku u nemogućnosti da se ponovo suoči sa onim što ga čeka. Ostali su dakle, hipohondar Eddie (Ransone) koji je sada neurotični broker, crnac Mike (Mustafa) koji je jedini ostao u gradu i u međuvremenu si pribavio etiketu lokalne lude koja se zamlaćuje s teorijama zavere, novajlija / debeljko Ben (Ryan) koji je u međuvremenu smršao i postao hipster-arhitekta, lajavi serator Ritchie (Hader) koji je sada polu-uspešni stand-up komičar, te Bill (McAvoy), vođa bande koji je postao poznati horor-pisac u krizi i devojka Beverly (Chastain), zarobljena u lošem braku sa bogatim dizajnerom. Oni se baš i ne druže međusobno, za pretpostaviti je da se nisu videli 27 godina, ali ne krivim ih: teško da bi se iko pri zdravoj pameti družio s njima.

Treći je tretman trauma odrasle dobi: one, naime, ovde nisu ni izbliza simbolički moćne kao one iz prvog poglavlja, odnosno rane mladosti. Zato Muschietti poseže za dva rešenja: flashback scenama koje su kontra-produktivne jer nam sa svakom sledećom naši odrasli likovi postaju sve manje i manje simpatični i prepadima kojih je još i više nego u prvom delu i očito služe da maskiraju manjak supstance. Srećom, pauk kao pojavni oblik je smanjen na minimum, gola divovska baba (Gregson) je donekle efikasna ma koliko bila loše reciklirana iz The Shining i očito dorađena CGI efektima, a Pennywiseovo prečesto pojavljivanje uz još očitije CGI manipulacije u suštini ubija njegovu preku stravičnost na mahove iz prvog dela. Dodatni problem je i promena u Skarsgardovom pristupu koji je sad teatralniji i unekoliko podseća na Curryjev, odnosno na imitaciju istog.

Četvrti i možda najkardinalniji je trajanje filma, pola sata duže od prethodnog poglavlja, što je problematično jer je obrnuto proporcionalno tematskoj kompleksnosti. Vreme nije potrošeno na razvoj likova, već uglavnom na prazan hod i popunjavanje istog "set-piece" scenama (od kojih su neke sasvim pristojne) i "jump scare" momentima. U tome jednostavno nema mesta za realne, ovozemaljske strahove, pa It Chapter Two deluje kao pravolinijska, gotovo arkadna avantura sa nespretno podigranim ljubavnim trouglom bez neke realne pretnje između troje nosećih likova.

Utisak u priličnoj meri popravljaju glumci, pre svega izuzetno uverljiva Jessica Chastain, poslovično odlična čak i u osrednjim ili lošim filmovima. Vrlo dobar je i versatilni James McAvoy koji uspeva da uhvati neurozu pisca u krizi, dok se Bill Hader suviše oslanja na verbalne gegove i proseravanje u maniru glumca iz ne baš dobrih nepristojnih komedija. Ostatak se gubi u masi, ne svojom krivicom, već zbog toga što su likovi usled dramaturgije zarobljeni u limbu između glavnih i sporednih. Za gledaoce je donekle osvežavajuće ponovno pojavljivanje mladih glumaca, pre svega Sophije Lillis u ulozi Beverly kao devojke i Jaedena Martella, ranije poznatog po prezimenu Lieberher) koji igra mladog Billa, te Finna Wolfharda (zvezda serije Stranger Things čiju je poetiku prethodno poglavlje oponašalo) kao mladog Ritchieja. Simpatičan je izbor faca za cameo uloge, pa tako Peter Bogdanovich igra reditelja koji može, a ne mora imati veze s njim samim, Xavier Dolan je nažalost potrošen da bude žrtva u prologu filma, a čak se i sam Stephen King pojavljuje u jednoj sceni kao vlasnik radnje s antikvitetima.

Kad smo kod Kinga, bez obzira na etiketu "majstora strave" i bliskosti između horor-literature i filmova, sa njim treba biti pažljiv, treba znati izabrati, pročitati i naročito filtrirati ono što funkcioniše, a šta ne. Njegovom ultra-plodnom stilu pisanja na granici skribomanije bolje leže kraće forme (kratke priče, novele, kratki romani), nego "regalska književnost" koje se reditelji po pravilu hvataju, kao što mu bolje leži prirodno ili tek lagano natprirodno zlo, nego ono simbolički moćno jer dosta često nema dovoljno koncentracije i discipline da ga izdigne iznad nivoa banalnog. Scenaristička knjiga je sa tri spala na jedno slovo, a Dauberman ne spada u red sjajnih, a Muschietti ipak nije reditelj velikog formata, pa Kingu pristupa kao zanatlija i gotovo štancer, što je dovoljno da "drži vodu", ali ne više od toga.

Problem se, pak, može pojaviti u budućnosti i u formi franšize, bilo da se radi o nekom "spin-offu" na temu Pennywisea ili o potencijalnom nastavku. Ma koliko bila intrigantna zamisao da naše mulce i odrasle vidimo i kao starije ljude (koji još uvek mogu proći kao sredovečni), to, bojim se, nije nimalo dobra ideja, svejedno da li bi to pisao sam King ili ga "dopisivao" neki filmski scenarista. Onda ćemo tek plakati za upadljivo prosečnim drugim filmskim poglavljem Ita.