The August Virgin / La virgen de agosto

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Jonás Trueba

scenario: Itsaso Arana

uloge: Itsaso Arana, Vito Sanz, Isabelle Stoffel, Joe Manjón, Luis Alberto Heras, Mikele Urroz, María Herrador, Francesco Carril, Simon Pritchard

Leto u gradu zna da bude davež, što posebno znamo mi, urbane životinje. Beg na neko more ili planinu je poželjan, ali nam posao i/ili finansijske mogućnosti to ne dozvoljavaju, pa su gradska kupališta i prigradska izletišta često najbolja realistična opcija, po sistemu "daj šta daš". Ali, hajdemo podići uloge i zamisliti situaciju u, recimo, Madridu u kojem se kombinuju uticaji mediteranske i kontinentalne vrućine zbog zeznute geografije. Dobićemo film Jonása Truebe The August Virgin koji je nakon premijere u vrućim i vlažnim Karlovym Varyma ovog leta i festivalske turneje pristao u jesenje obojeni Zagreb gde je na ZFF-u prikazan u okviru programa Velikih 5 koji nam nudi uvid u dostignuća najvećih evropskih kinematografija.

Osnovni socijalno-ekonomski kontekst stagnacije španske ekonomije nakon tri dekade konstantnog rasta krajm prošlog i početkom ovog veka u filmu nije izražen, ali otvara onaj drugi i bitniji po dva osnova. Prvo, uslovi rastuće ekonomije su obogatili urbanu srednju klasu koja je razvila navike izbivanja iz velikih gradova usred letnje sezone. Drugo, mlađim primercima te klase su omogućili luksuz produženog odrastanja i mladosti i to je ono što Trueba i scenaristkinja / glavna glumica Itsaso Arana gađaju i pogađaju u centar: vreme je post-krizno, ekonomija se još nije oporavila u potpunosti i ljudi određenih godina su prinuđeni da se prilagode situaciji, što podrazumeva provođenje leta u gradu koji baš i nije tako pust i ispražnjen od sadržaja koji kulminiraju praznikom koji bi se na hrvatskom jeziku zvao Vela Gospa.

Naša junakinja je Eva, glumica bez stalnog angažmana (autobiografski momenat, možda) koja je upravo izašla iz duže veze. Bez posla i bez cilja, ona jeftino iznajmljuje stan u gradu u nadi da će početi iznova u 33. godini života. Njena dnevna rutina podrazumeva lenčarenje, čitanje, bazanje po gradu, viđanje s prijateljima, posećivanje kulturnih događaja i makar tinjajuću nadu da će joj se dogoditi "restart" na ličnom, ako već ne na poslovnom planu. Jer, prosto i jednostavno, svima nam je ponekad potrebna nova perspektiva. Vic je, međutim, u tome što se njeno okruženje, što će reći njeni prijatelji, u dobroj meri nalaze u različitim, stabilnijim fazama života, što Evu pomalo i frustrira.

Ono po čemu je The August Virgin izuzetan film je iskrenost sa kojom se Trueba i Arana dotiču generacijske smušenosti (Trueba je pet godina stariji od Arane, njih dvoje se dobro poznaju i sarađivali su ranije), što ga čini atipičnim, ali efektnim "coming of age" filmom koji razbija kanon po kojem je taj termin rezervisan za filmove o tinejdžerima ili ljudima u ranim 20-im godinama života. Mi u formi nalik na dnevničku gledamo kako žena od 33 godine odrasta pred nama tokom leta koje će (možda) promeniti sve.

Sledeća stavka izuzetnosti izvire iz te pseudo-dnevničke strukture, datumi su potpisani na kratkim, u narandžasto obojenim, tekstualnim karticama koje film dele na poglavlja različitog trajanja i sadržaja. Takva struktura savršeno imitira i oživljava letnje dane, nekad spore i lenje, nekad nabijene događajima i doživljajuima. U tom smislu ne smeta ni trajanje filma od dva sata i nešto sitno preko, odnosno film bi mogao biti i duži, čak u nedogled, bez početka i kraja, a čak ne bi smetalo ni kad bi se te "lenje" scene malo razvukle ili kada bi ih bilo više.

U tom smislu Trueba kanalizira energiju mladog Richarda Linklatera koji se ne boji da život prikaže takvim kakav jeste. Nema "premotavanja" ne-događajnosti, ali umesto toga imamo iskreno uživanje u malim životnim radostima, šetnjama, kontemplaciji, razgovorima ni o čemu, a ipak o nečemu bitnom. Zbog toga je The August Virgin jedan od najboljih, najintrigantnijih i najživotnijih filmova ove godine.