Invisible / Nematoma

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Ignas Jonynas

scenario: Ignas Jonynas, Kristupas Sabolius

uloge: Danius Kazlauskas, Darius Bagdziunas, Paulina Taujanskaité, Dmitrijus Denisiukas, Liubomiras Laucevicius

Retko kada se dogodi da film rađen skoro potpuno intuitivno, od strane mlade ekipe u okviru relativno mlade i male kinematografije kao što je to litvanska, funkcioniše dobro do odlično na baš svim poljima. Invisible Ignasa Jonynasa je primer toga, sasvim unikatnog spoja žanrova ljubavne melodrame, trilera osvete i misterije koja ih, kao i filmske likove, povezuje. Poveznice sa drugim filmovima je nemoguće naći, osim možda sa prethodnim Jonynasovim filmom The Gambler (ali to već možemo da uočimo kao autorsku poetiku), ali zato njime odjekuje literatura: skandinavski noir, istočnoevropski novi realizam i ruski klasicizam širokog, gotovo epskog zamaha.

Zapravo, trebaće nam dosta vremena da povežemo kockice, posebno nakon prve scene u kojoj vidimo žensko telo sa tragovima vrlo neprirodne i nasilne smrti, muškarca koji beže i onog koji ga proganja, ali upravo taj uvod sintetizira tri žanra koja se ne običavaju mešati. Nekoliko godina kasnije, Jonas (Kazlauskas) pokušava da izgradi karijeru plesača u Ukrajini, ali za to naprosto nema dovoljno štofa, iako nije loš. Do spasonosne ideje će doći gotovo slučajno, gledajući svog ujaka sa kojim živi, slepog taksidermistu, počeće da se pretvara da je slep i sa tamnim naočarima i štapom će pohoditi plesne priredbe u lokalnoj zajednici, koliko da bude primećen i snimljen, te da njegov YouTube klip dospe do televizijskog plesnog takmičenja u njegovoj rodnoj Litvaniji. Ljigavi producent (Denisiukas) će u potpunosti zagristi udicu, u Jonasu videti svoju novu zvezdu i dodeliti mu partnerku Saule (Taujanskaité) koja isprva nije oduševljena da bude deo režiranog pseudo-humanitarnog projekta, ali polako počinje da gaji osećanja prema Jonasu.

Druga linija radnje prati Vytasa (Bagdziunas), bivšeg robijaša sveže puštenog iz zatvora koji je odslužio kaznu za ubistvo. Naizgled se čini da pokušava da se vrati u normalan život, radeći bilo kakav posao i odlazeći u crkvu gde razgovara sa sveštenikom (Laucevicius), ali kao da je opsednut nepravdom iz prošlosti koja mu je učinjena. Meta njegove opsesije je upravo Jonas za kojeg Vytas zna da nije slep i da se pretvara, a ključ povezanosti njih dvojice se skriva u prvoj sceni. Stvari, međutim, nisu baš onakve kakvim se čine i sve teži tome da se završi kao tragedija velikih razmera.

Ono što je posebno zanimljivo za Invisible (što je kao naslov višestruka igra rečima jer se može odnositi i na slepilo, i na zaslepljenost, ali i na nevidljive niti sudbine ili čega već što povezuje naše junake) je upravo lakoća i efikasnost sa kojom nas Jonynas i njegov ko-scenarista Kristupas Sabolius drže u neizvesnosti, pa čak i na planu vremenskog sleda događaja, što otvara mogućnosti da priča bilo kada skrene u nebrojeno smerova. Ali, dok smo mi kao gledaoci u mraku, svakako više nego navodno slepi Jonas, njih dvojica nisu i znaju, svaki za sebe, kamo bi priču odveli. Takođe, način razvoja scenarija je prilično atipičan za filmsku industriju, a budući da ko-scenaristi dolaze iz različitih branši (Sabolius je književnik), oni su ga razvijali paralelno, svaki za sebe, sravnjujući i "peglajući" zajedno do konačne verzije. U tom smislu je i kraj filma, premda tek jedan od mogućih, verovatno najbolji koji se nudio.

Druga velika prednost filma je samouverenost sa kojim se autori, glumci i mlada ekipa hvataju zadataka koji se vrlo lako mogu pokazati kao preveliki zalogaj za njih. U tom smislu, naročito odskače kamera ukrajinskog direktora fotografije Denysa Lushchyka kojem je ovo prvi dugometražni igrani film, a pre toga je radio na nekoliko kratkih i dokumentarcu Invisible Battalion o ženama u Drugom svetskom ratu. Treba sa zanimanjem pratiti razvoj ovog momka jer je pokazao izraziti talenat ne samo za hvatanje koreografiranih scena i demontažu režiranog spektakla, kao i za okretanje post-socijalističkog sivila prema noiru kao žanru, već i za kompoziciju kadra i poigravanje sa obiljem detalja. Film zbog toga deluje dosta raskošnije nego što je to uobičajeno za njegov neveliki budžet.

Dok su dobre strane filma uglavnom objektivne i merljive, većina zamerki se može otpisati kao stvar afiniteta ili procene. Film na nekoliko mesta traži popriličnu suspenziju neverice, a i pored toga ima nekoliko logičkih preskoka. Takođe, možda nesuptilno gađa veće emocije nego što ih zaslužuje (po čemu dosta liči na ruske literarne klasike), ali ih nekako i pogađa. Konačno, reč je o sasvim jedinstvenom i neponovljivom gledalačkom iskustvu.