The Devil All the Time

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Antonio Campos

scenario: Antonio Campos, Paulo Campos (prema romanu Donalda Raya Pollocka)

uloge: Tom Holland, Eliza Scanlen, Riley Keogh, Robert Pattinson, Bill Skarsgard, Haley Bennet, Harry Melling, Mia Wasikowska, Sebastian Stan, Jason Clarke, Michael Banks Repeta, Donald Ray Pollock (glas)

Dosta učestala pogreška među filmskim stvaraocima, ali i među filmofilima je analogija koja se, u smislu formata, povlači između romana i celovečernjeg filma. Razlog je zapravo jednostavan, i jedna i druga forma se smatraju krunom stvaralaštva u prozi, odnosno u filmu. Različite su im, međutim, mehanike funkcionisanja: film trpi dosta manje nosećih likova nego roman, pa je po tome bliži drugim, kraćim proznim formama kao što su kratka priča, novela i pripovetka, dok je roman moguće, čak poželjno vizualizovati kao (mini-)seriju u kojoj će biti prostora i vremena da se likovi razviju i „razmašu”.

Upravo je to problem sa Netflixovim filmom The Devil All the Time, adaptacijom istoimenog „southern gothic” romana Donalda Raya Pollocka iz 2011. godine. Naime, i pored skoro pa epskog zamaha (trajanje od 138 minuta će odbiti gledaoca koji nema celo veče da bi po „binge” principu pogledao film) i romanesknih intervencija (sveprisutni i sveznajući narator kojem je svoj duboko-promukli glas posudio sam Pollock), The Devil All the Time nekako ne uspeva da „klikne” kao veliki film, što je reditelju Antoniju Camposu bila namera, već nas ostavlja u razmišljanju kakav bi bio kao raskošna serija od jedne sezone i 4-6 epizoda, bez mogućnosti nastavka. Inače, reč je o filmu koji ni u kojem slučaju nije loš, ali čiji su pojedinačni elementi bolji od celine.

Desetak godina iza rata, veteran Willard Russell (Skarsgard) je i dalje progonjen sećanjima na isti, posebno na sliku svog druga marinca razapetog na krst i ostavljenog da umre. Zbog toga luta ruralnom Apalačijom, od posla do posla i od rođaka do rođaka. Sreća će mu se nakratko osmehnuti kada upozna konobaricu Charlotte (Bennett), sa njom se oženi, dobije sina Alvina (Banks Repeta) i ponovo se počne moliti Bogu. Sreća, međutim, neće biti dugog veka: Charlotte se razboli od raka i umre, Willard se na isti dan ubije, a Alvin završi kod rođaka koji se o njemu staraju.

Tamo se Alvin upoznaje sa svojom polu-sestrom Lenorom, takođe siroticom koja je ostala bez oboje roditelja tako što je njen otac, poludeli lokalni sveštenik Roy (Melling) ubio njenu majku Helen (Wasikowska), da bi i sam završio na meti serijskih ubica, Carla (Clarke) i Sandy Henderson (Keogh) koji su se, kakve li ironije, upoznali u istoj zalogajnici na isti dan kada i Alvinovi roditelji i od tada krenuli na ubilački pohod. Pored toga, u priči je i korumpirani, nasilni šerif Lee Bodecker (Stan) čiju ćemo vezu sa ostatkom likova tek otkriti.

Desetak godina kasnije, u doba 60-ih i rock'n'rolla, sada poodrasli Alvin (Holland) se trudi da čini dobro i zaštiti sebi drage ljude, a naročito Lenoru (Scanlen) na koju je posebno vezan, što će se pokazati težim nego što izgleda, posebno kada ona „padne šaka” novom svešteniku, slatkorečivom ljigavcu i predatoru Prestonu Teagardinu (Pattinson), kicošu koji kombinuje harizmu Elvisa Presleya i bezobrazluk radijskog propovednika. Očito je nemoguće ostati dobar, pošten i nenasilan čovek u nasilnom, dekadentnom i korumpiranom svetu u kojem je čovek čoveku vuk...

Prekomplikovana radnja, pogodna za roman, ali ne i za film, odavno bi se raspala da Antonio Campos i njegov brat Paulo nisu u scenariju ostavili mesta i za naratora koji nas kroz sve to navigira, dovoljno dozirano da ne guši akciju i dijalog, a da opet stvara osećaj sličan čitanju romana. Opet, u održavanju kakvog-takvog tempa bez artificijelno kreirane klasične dramske strukture, dosta je toga moralo biti preskočeno ili skraćeno u adaptaciji, što se odražava i na nedovoljno objašnjene, odnosno nedovoljno čvrste motivacije pojedinih likova za pojedine postupke.

Za te preskoke cenu u principu plaćaju glumci u suštini razapeti između protagonista i epizodista. Tom Holland igra Alvina koji je najbliži protagonisti priče jednom kad se više krakova ekspozicije spoji u jedan tok, i to čini uletanjem u „James Dean” modus glume, što je prilično jednostavno, efikasno, ali prilično predvidljivo rešenje. Za razliku od njega, Lenora nikada nije kao lik dovoljno artikulisana, pa joj čak ni dozirana gluma Elize Scanlen ne pomaže puno da bi se uloga smatrala partnerskom. Ostatak uloga su bliže epizodama, ali ne potpuno: neki likovi su nosili ekspoziciju, što je glumcima napravilo presiju da zablistaju, ali bez dovoljno vremena. U tom smislu je šansu ponajbolje iskoristio Bill Skarsgard kao veteran Willard, dok Mia Wasikowska, nekada velika nada, još uvek luta u potrazi za zrelom ulogom, dok su Hailey Bennet i Harry Melling onemogućeni od starta sporednim statusom, dok kod su u slučaju Mellinga, odnosno lika popa Roya, prisutni i tragovi karikaturalnosti. Svoj jasan status epizode dobro koriste Robert Pattinson i Riley Keogh, oboje izuzetno sposobni glumci kojima i inače treba malo prostora za izvrsnu ulogu, dok kod ostalih ne vidimo niti naznake višedimenzionalnosti.

Vizuelna komponenta filma jako je izražena, toliko da se sredina i milje koje Campos hvata kroz objektiv direktora fotografije Lola Crawleya uzdižu do nivoa ravnopravnog lika, čak punokrvnog antagoniste u filmu. Ostaje pitanje smisla analogne fotografije kada je film već od samog početka zamišljen kao Netflixovo izdanje za internet (možda sa nešto malo bioskopske distribucije, ali – korona...), ali ona svakako izgleda atraktivno i organski. Muzička podloga sastavljena od poznatih i manje poznatih numera iz onih vremena od gospela, preko country muzike do rock'n'rolla, takođe boji milje u kojem se radnja odvija, ponekad malo suviše očito i očekivano.

U konačnici, The Devil All the Time je film vredan gledanja, makar kao dosta ambiciozan i prilično kompetentan pokušaj adaptacije „velikog američkog romana” (to je čak i žanr sam za sebe) u veliki američki film. Veličinu ne dostiže, odnosno za iluzije iste žrtvuje koherentnost i kompaktnost, a ne dostiže ni filmske uzore „southern gothic” drama i „backwoods noir” trilera. Opet, niti je u pitanju loš film, niti potpuni promašaj kakve smo u slučaju slično ambicioznih projekata često imali prilike da vidimo.