Poker Face

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Postoji razlog zašto je od svih igara s kartama poker najpopularniji i globalno najzastupljeniji. Dinamičan je, a opet nije igra na čistu sreću, već je pre svega igra psihologije i veštine u kojoj je važnije čitati protivnika nego karte. I to ga čini izuzetno filmičnim. Pokera u filmovima ima i te kako, ali to opet ne znači da su svi samo zbog te činjenice nužno pokeraški.

Poslednji veliki i „do koske“ pokeraški film je bio ,,Rounders“ (Džon Dal, 1998). ,,Molly‘s Game“ (Aron Sorkin, 2017) je došao relativno blizu tog statusa, ali kao prvenstveno doku-drama sa gomilom naracije, morao je da se zadovolji sa dobrom do vrlo dobrom ocenom. Prošlogodišnji biser ,,The Card Counter“ Pola Šredera bio je veliki film s protagonistom pokerašom i gomilom opaski, ali ulozi u njemu su ipak bili veći nego što mogu biti u nekoj, pa i najrizičnijoj, partiji pokera.

Čini se da je makar većine toga bio svestan i Rasel Krou pre nego što se dohvatio pisanja scenarija i režije filma ,,Poker Face“. Krou deluje kao čovek koji zna da ceni dobru partiju karata i kao glumac sposoban da odglumi štošta u svom registru u koji može upasti i uloga pokeraša. Dobra vest je da igra u filmu, i to solidno, iako je verovatno zagrizao više nego što može da proguta. A loše su te da se dohvatio režije, a naročito scenarija, i to u tandemu sa osvedočenim balvanom Stivenom M. Koutsom (napisao scenario za jurodivi treš ,,John Doe: Vigilante“ Kelija Dolena pre osam godina i od tada ništa).

Krou igra Džejka Folija, tehnološkog milijardera i kompulsivnog kockara koji se još devedesetih obogatio kao autor prve globalne internetske platforme za poker, pa onda i prodajući podatke o korisnicima državama. Foli je voleo da se kocka i rizikuje od detinjstva, a najviše je to voleo da radi u društvu još četvorice drugara, Drua, Majkla, Aleksa i Pola.

Međutim, Džejk sada ima dijagnozu neizlečive bolesti sa skorašnjim smrtnim ishodom, a ima i bagaž tragedije u prošlosti, pa mora da podeli svoje obsceno bogatstvo kako bi osigurao svoju ženu Nikol (Bruk Sečvel) i kći Rebeku (Moli Grejs), a za svoje drugare planira da organizuje partiju pokera u svojoj udaljenoj vili negde u Australiji. Da bi drugari dobili nešto od te ogromne love, moraće da se odreknu nečega što brižljivo čuvaju, a to su njihove tajne, zbog čega od šamana (dojmljivi Džek Tomson) „završava“ serum istine čije pogrešno doziranje može završiti trovanjem i smrću.

Njegov partner Dru (američki reper RZA bez makar i trunke australijskog akcenta) živi životom plejboja i kasni na partiju. Majkl (Lajam Hemsvort, premlad da bi ikako mogao da prođe kao Krouov drug iz detinjstva) je alkoholičar i depresivac. Aleks (Ejden Jang) je uspešni pisac, ali se zaljubio u tuđu ženu i sa njom čeka bebu, a Pol (Stiv Bastoni) je ucenjeni političar. Partija kartanja i otkrivanja tajni će postati još rizičnija kada gospođa i gospođica Foli otkriju dijagnozu, pa reše da intervenišu, a još jedan njihov stari znanac, Viktor (komično preterani Pol Tason), reši da na partiju upadne u svrhu pljačke i poravnavanja starih računa.

Prvi problem s filmom je taj što je njegov generički naslov lažan, kako u doslovnom, kartaroškom smislu (jedva da vidimo išta kartanja), tako i u onom prenesenom. Niko tu zapravo nije smiren i niko tu zapravo ne sakriva metaforičke karte, nego su svi nervozni i samo čekaju da se reše tereta, od protagoniste nadalje. Drugi problem je apsolutno užasni, pretrpani scenario prepun opštih mesta i paušalnih ocena koje je gotovo nemoguće ispaliti kroz dijalog, pa zato na scenu stupa Džejk kao narator koji filozofira bez ikakvog pokrića i time dodatno otežava i tako slabašno uspostavljanje nekakvog ritma.

Na sve to se nadovezuje i režija, koja, složićemo se, nije Krouova jača strana. Ipak, u svom prethodnom pokušaju, filmu ,,The Water Diviner“ (2014) Krou je igrao na sigurno i zapravo prepustio asistentima da režiraju i njega kao glumca i film kao takav, pa je dotični možda bio anemičan, bez stila i potpisa, ali je makar delovao kompetentno. Ovde se Krou vodi nekim drugim načelima koja se mogu sumirati izrekama „Svega mi daj!“ i „Koliko teško to može da bude?“... Pa tako imamo i orgiju filtrirane fotografije i montažne sekvence kad im vreme i gde im mesto nije i potpuno neosmišljen kasting i gotovo nepostojeći rad sa glumcima i još štošta, samo ne kartanje i nekakvu akciju zbog kojih smo na film i došli.

,,Poker Face“ tako dolazi sasvim blizu ruba treša, ali ne onog simpatičnog i subverzivnog, već posve frivolnog i na loš način nepredvidljivog. Zapravo, deluje kao film nekog amatera koji nema problema da skupi potrebna sredstva da bi napravio ono što voli, a ne zna.