Mamula All Inclusive

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tržišna logika nema milosti, a u tome ni spomenička dobra nisu izuzetak. Jedan od svežijih primera je ostrvo Lastavica i tamošnja tvrđava Mamula na ulazu u Boku. Ovaj biser austrougarske mornaričko-odbrambene arhitekture i mesto stradanja brojnih Bokelja (za vreme Drugog svetskog rada, tu je italijanski okupator napravio logor za civile) po novom je pretvoren u luksuzni hotel za ekskluzivnu klijentelu. Obećanje o posebnoj „spomen-sobi“ kasnije povećano na nivo umetničke galerije još uvek je neispunjeno.

Ne treba tu kriviti strane investitore koji na lokaciju gledaju drugačije i to pokušavaju unovčiti. Lokacija Mamule zaista je posebna, baš kao i sama građevina i to se itekako može unovčiti. Ipak je zadatak države da zaštiti svoja kulturna dobra i istorijsko nasleđe, s posebnim pijetetom prema mestima stradanja. A kada država zakaže ili ima neke druge, potencijalno finansijski unosnije interese, na scenu mogu stupiti organizovani građani i pokušati ostvariti svoj interes.

Borbu za očuvanje Mamule i uspomene na ljude koji su tamo stradali dokumentovao je novosadski dokumentarista Aleksandar Reljić u svom najnovijem uratku Mamula All Inclusive. Film je premijerno prikazan letos na Sarajevo Film Festivalu, dok je na Slobodnoj Zoni u Beogradu osvojio nagradu publike. U Crnoj Gori, film je otvorio Festival ljudskih prava Ubrzaj, pre najavljenih prikazivanja u Boki.

Reljić svoj dokumentarac otvara atraktivnom snimkom iz drona koji prelazi preko lokacije u Poborima kod Budve. Tamo se nalazi prvi od naših naratora, Ivo Marković, koji je kao dečak bio zatočen u logoru na ostrvu. Sada kao starac, on svake godine odlazi na proslave godišnjica oslobođenja logora i komemoracije stradalima. Iako možda on sam nije jedan od inicijatora akcije da se spreči privatizacija ostrva i pretvaranja istog u čisto turističku lokaciju, Ivo je svakako jedan od najvatrenijih podržavalaca te ideje.

Reljić će uvesti još naratora, kako iz redova preživelih logoraša, tako i iz redova potomaka onih koji nisu bili te sreće. Naći će se tu mesta i za aktiviste i za istoričare i hroničare, kao i za ljude koje za mesto vežu neke druge uspomene. Priliku da iznese „svoju odbranu“ dobiće i predstavnik lokalne boračke organizacije iz Herceg Novog, Mihajlo Kilibarda, koji je „promenio stranu“ i sklopio dogovor s politikom koja je, pak, sklopila posao s investitorima.

Autor se takođe, iz godine u godinu, od 2018. do 2021, vraća na boračko okupljanje kao centralni događaj, dokumentujući napredak radova i, čini se, sve vidljiviju uzaludnost otpora tome da, kako jedna akterka kaže, Mamula ostane „spomenik našoj gluposti“. U svemu tome, čak i manje upućeni gledalac dobija prilično jasan uvid u posebnost tog mesta, kako prirodnu, tako i onu koja je posledica ljudskog delovanja, te u težinu istorijskog bremena koju ono nosi. Nakratko se čak može videti i primer da drugačiji ishod nije samo moguć, već je zapravo dugoročnije održiviji i isplativiji: primer s rta Oštra na Prevlaci i tamošnje tvrđave koja je pretvorena u muzej austrougarske mornarice.

Aleksandar Reljić je zapravo po vokaciji novinar, dok dokumentarni film vidi kao nastavak svog posla nekim drugim sredstvima. Takva autorska pozadina obično znači da je stil tu umnogome podređen supstanci i poruci. Imajući u vidu da Reljić uglavnom radi za televiziju i u za to predviđenim formatima, jasno je da u ovom dokumentarcu, kao i u velikoj većini njegovih prethodnih, nema mesta za preterane stilske egzibicije.

Opet, Reljić uspeva da ubaci određene inovacije kao što su vrlo elegantni snimci iz drona i razbijanje matrice takozvanih „govorećih glava“ time što naracije odvaja od kadrova, dok razgovore između likova dokumentuje kao posmatrač. Takođe, spoj originalne muzike Mihajla Obrenova MiKKe iz sastava DreDDup i klapskih i partizanskih pesama funkcioniše iznenađujuće glatko. Jedine zamerke koje se mogu navesti je možda kriva insinuacija da će svi od naratora imati slično bitnu ulogu za priču, kao i dizajn zvuka koji sačinjavaju tipski zvukovi koji deluju veštački, što sugeriše određene probleme s budžetom. Ali, i pored toga, Mamula All Inclusive je vrednosno pošten i dosledan, a zanatski vrlo solidan dokumentarac televizijskog tipa koji ispunjava svoju misiju.