MaXXXine

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tokom svoje karijere Taj Vest je ostajao veran žanru horora, ali se zato okušavao u najrazličitijim pod-žanrovima istog. Školski je, čak pomalo i štreberski, tumačio trendove i fenomene kao i njihove implikacije, prožimao i povezivao ih u neku novu celinu koja možda nije „otkrivala toplu vodu“, ali je sasvim pristojno funkcionisala u zadatim okvirima. Uspeh je, doduše, bio promenljiv, ne baš „od sjaja do očaja“, ali svakako od dobrih filmova do onih koji bi jedva dobacivali do proseka.

A onda se dogodio X. Film je bio baziran na ingenioznim poveznicama između dva filmska žanra, horora i pornografije, na najrazličitijim nivoima. Na psihoanalitičkom, tu je teorija o erosu i tanatosu. Na filmsko-teoretskom, oba su zanemareni, čak prezreni žanrovi koje možemo okarakterisati kao eksploatacijske, budući da ciljaju na bazične sentimente, pa takvi, „sramotni“ kakvi jesu, nisu primereni za najširu publiku, zbog čega su i nosili cenzorsku oznaku X iz naslova filma. Ima tu i praktičnih produkcijskih poveznica, budući da se oba žanra mogu snimati jeftino, skoro gerilski. Na kraju, tu je i distribucijska podudarnost, budući da su oba žanra među prvima „uskočila“ na novo, video-tržište i kroz njega ostvarila profite.

Iz te početne teze, Vest je konstruisao izrazito pametan žanrovski film koji se obilato referirao na The Texas Chainsaw Massacre s jedne strane, i Deep Throat sa druge, usput „kačeći“ i Psycho i francuski novi talas, pričajući priču o „porno-bandi“ i sudbini koja je sve njih zatekla na snimanju na jednoj farmi. Vest je tu ubacio i „tipično-atipični“ lik protagonistkinje i „finalke“ Maksin, te sasvim atipični lik antagonistkinje starice Perl i posebnu vezu između njih dve, pritom ulogu dodeljujući istoj glumici, Miji Got. Priča tu ne staje: već u toku snimanja, Vest i Got su napisali nastavak, odnosno „prikvel“ o Perl, te izveli rizičan manevar da se snimanje odobri na istoj lokaciji i sa uglavnom istom ekipom za vreme pandemije, i to pre nego što je X doživeo premijeru.

Perl ni u kojem slučaju nije bio tipičan „prikvel“ ili „priča o poreklu“ interesantne negativke, već nastavak promišljanja o žanrovima i filmskoj istoriji. Pornografija je mesto ustupila mjuziklu i melodrami, a „seoska idila“ kao „seting“ je okrenuta na nešto veoma uznemirujuće, na pad seoske devojke koja sanja o odlasku u grad i karijeri plesačice na filmu u ludilo izazvano sredinskim faktorima religioznosti, traume i prevare. Kada je izašao, film je privukao pažnju mnogih, pa i Martina Skorsezea koji mu je napisao javni hvalospev, što je privuklo i publiku i kritiku, pa nikada i nije bilo dileme hoće li se finale trilogije s nastavkom MaXXXine dogoditi. Film smo pogledali u noćnom programu Karlovih Vari, nekoliko dana posle holivudske gala-premijere i nekoliko dana pre izlaska u široku globalnu distribuciju.

Šest godina nakon traumatičnih događaja iz filma X, Maksin je još uvek traumatizovana, ali je i cenjena, tražena i dobro plaćena porno-zvezda u Los Anđelesu. Svesna da ide prema kraju karijere u „industriji filmova za odrasle“, a željna uspeha po svaku cenu, ona ima ideju da pređe u industriju „regularnih“ filmova i, što da ne, u Holivud. Njene koleginice ne razumeju najbolje njene ambicije, ali Maksin uživa podršku svog najboljeg prijatelja, videotekaša Leona (Mozes Samni) i agenta Tedija (Đankarlo Espozito) koji se dovija kako da je ubaci u neki „normalan“ film ili makar video-spot.

Šansa se ukazuje s režiserkom Elizabet Bender (Elizabet Debicki) koja želi da vidi Maksin u nastavku svog kontroverznog, ali uspešnog horora The Puritan. Skok s pornića na horore možda i nije tako veliki u očima javnosti, ali jeste veliki za Maksin, a i Elizabet joj je prilično naklonjena, dovoljno da poželi da joj bude mentorka. Rivalstvo s glavnom glumicom i „kraljicom vriska“ Moli (Lili Kolins) čak i nije nužno toliki problem za Maksin.

Međutim, ako smo se nadali nekoj idili, grdno smo se prevarili. Dok lokalne vesti bruje o serijskom ubici Noćnom Progonitelju (za kojeg će se kasnije, u životu, ne u filmu, ispostaviti da se zove Ričard Ramirez), ubistva po vrlo sličnom modelu počinju da se događaju u krugu njenih poznanika i prijatelja. Prvo nastradaju dve koleginice, pa onda i Leon i Moli, zbog čega Maksin počinje da posećuje duo policajaca koji čine bistra detektivka (Mišel Monahan) i njen ne tako bistri partner koji je i sam neostvareni glumac (Bobi Kanavale). Da situacija bude još nepovoljnija po našu junakinju, neko zna tajne iz njene prošlosti i počinje da je ucenjuje preko privatnog detektiva Džona Labata (Kevin Bejkon). O njenom progonitelju, pak, znamo da nosi crne rukavice (kao u „giallo“ filmovima Darija Arđenta), te da je sklon naprasnim reakcijama, zbog čega možemo posumnjati da se tu radi o nekome ko je (bio) blizak Maksin.

Ovako ispričano, MaXXXine u žanrovskom smislu deluje kao spoj misterije, saspensa i psiho-trilera o lovu na serijskog ubicu, a vizuelni ključevi su tu američki neo-noar i italijanski „giallo“ koje spaja neonska estetika. Italijanski pod-žanr misterija i horor-trilera je tu možda nešto dominantnija referenca, budući da stvari često posmatramo iz iskrivljenog ugla gledanja naše protagonistkinje koja psihički, u najmanju ruku, „popušta“, uz povremena skretanja prema „spleteru“ i brutalnosti koja se ipak pomalo okreće i prema humoru, što je Vestov manir.

Usput, Vest ima koju da kaže i o Holivudu i kao imaginarijumu i kao stvarnom mestu, pa tako imamo i meta-filmske momente, ali i o preseku stanja američkog društva sredinom Reganovih (vidimo ga i na televiziji) 80-ih. Jedna reč kojom bi se stanje duha moglo opisati je shizofrenija, oličena u razdoru između komercijalnog uspeha pornografije, „kokainskog“ načina života i kapitalizma diktiranog načelom „uspeha po svaku cenu“ s proklamovanim puritansko-hrišćanskim vrednostima, dok u toj „mutnoj bari“ kao nikad pre vrebaju serijske ubice. Vest usput uspeva da umetne poneki citat (Psycho je opet tu referenca), da izvrne perspektivu istorijski značajnog filma (ovde je to Šrederov Hardcore), pa čak i da se našali sa svojim savremenikom (u ovom slučaju Robertom Egersom i filmom The Witch).

MaXXXine je svakako ambiciozan film, vizuelno i auditivno ispoliran do tančina (za šta treba pohvaliti snimatelja Eliota Roketa (koji je snimio i prethodna dva filma), scenografa Džejsona Kisvardeja (Everything Everywhere All at Once), te muziku Tajlera Bejtsa koja zajedno s eklektičnim izborom hitova 80-ih tvori sjajnu vremensku kapsulu. Glumački, film je, što se imena tiče, najsnažniji od cele trilogije, a zadaci koje Vest daje svojim glumcima su svakako interesantni. Tu se ponajmanje radi o Miji Got koja je, potvrđeno, sjajna glumica u nekom svom određenom tipu uloge hiper-seksualizirane, ranjive i pomalo jezive (mlade) žene, budući da ona taj tip uloge igra uglavnom u art-žanrovskim hibridima još od drugog toma Fon Trirove Nimfomanke, a više o, recimo, Kevinu Bejkonu koji vidljivo uživa igrajući ljigavca ili o Elizabet Debicki koja vrlo sigurno kanalizira energiju samouverene i sigurne žene od integriteta čiji je nastup, doduše, prilično leden.

Opet, problem, i to dvostruk, u samom Vestu koji je sposoban reditelj, ali je i ovde sam sebi bio montažer, pa nije imao nekoga da ga koriguje kad je i gde je trebalo, zbog čega imamo osetan pad u tempu u drugoj trećini filma. Malo veći problem je, međutim, Vest kao scenarista, odnosno pritisak koji je sam sebi nametnuo nakon sjajno koncipirana i povezana dva filma. Teret očekivanja da MaXXXine funkcioniše i samostalno i kao kruna trilogije jednostavno je prevelik, a i pored „punjenja“ s referencama, idejama i komentarima, film se čini nekako praznijim od svojih prethodnika, kao da je pisan pomalo na silu.

Pad od vrlo dobrog do samo dobrog filma možda i nije tako strm, ali čini se da je Vest one najbolje ideje već potrošio, a upitno je hoće li se nekih novih setiti u kratkom roku. U tom smislu, možda će mu „franšiza“ o Maksin postati „sigurna luka“, a mogućnosti se naziru iz MaXXXine, bilo u smeru još nastavka, bilo u smeru „spin-ofa“ s hororima puritanizma. Još nije sigurno da će išta od toga biti realizovano, ali posle MaXXXine to se možda i ne čini kao tako sjajna ideja.