F1: The Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Život ponekad krajnje ironično imitira film. Tako smo nedavno dobili pomalo ispravljenu verziju misije iz filma Top Gun: Maverick kada su američki bombarderi B-2 s velike visine pogodili iranska nuklearna postrojenja. Ispravka propagande junačenja od strane reditelja Džozefa Kosinskog i producenta Džerija Brukhajmera se sastojala u tome da za vratolomnim junačenjem poput niskog uletanja u klance nije bilo potrebe kada je tehnologija već toliko superiorna da se sve može odraditi s bezbedne distance.

Kosinski i Brukhajmer su se opet okupili, ovog puta da nam „objasne“ i izreklamiraju Formuli 1. Sa sobom su skupili još i Breda Pita kao glavnog glumca i producenta, i Luisa Hemiltona kao producenta i kameo-glumca. Otkupljena su prava na logo i grafike, a cilj je svakako bio napraviti ultimativni ili makar žestoko promotivni film o Formuli 1. F1: The Movie pretenduje na to, ali koliko tako nešto zapravo može ostvriti imajući u vidu da Kosinski, Brukhajmer i Pit o Formuli imaju pojma otprilike koliko i Hamilton o filmu.

Konkurencija za „ultimativni F1 film“ je ipak žestoka jer nema Formula 1 status „kraljice“ moto-sportova bezveze. Istina, Moto GP je dinamičniji, Nascar je incidentniji, Gran Turismo adrenalinskiji, Indy „trkačkiji“, WRC zahteva oštrije vozačke, a trke izdržljivosti poput Le Mana, Dajtone i sličnih istesanije psiho-fizičke veštine. Opet, Formula 1 je najglamuroznija i takva je bila od svog uspostavljanja 1950. godine.

„Svoj“ prvi film dobila je u „rodnoj“ Italiji već 1951. Bila je to melodrama The Last Meeting Đanija Franćolinija. Svoj obol je dao i majstor jeftinog spektakla Rodžer Korman s filmom The Young Racers (1963), ali je zapravo prvi „ozbiljan“ film o Formuli 1 režirao Džon Frankenhajmer. Grand Prix (1966) bio je sportska drama stare škole koja je imala solidan, ali ne i fenomenalan uspeh i kod publike i po pitanju nagrada.

U međuvremenu se Formula 1 razvijala u više pravaca i prolazila kroz više faza, filmska umetnost to uglavnom nije pratila, osim u italijanskoj B-produkciji i kroz dokumentarce. A onda se pojavio Rush (Ron Hauard, 2013) koji je rekreirao stvarnu priču o rivalstvu Džejmsa Hanta i Nikija Laude u sezoni 1976, i to kao adrenalinom nabijen akcioni spektakl. Ako postoji igrani film koji je uhvatio suštinu Formule 1 i njenog evropskog glamura, onda je to upravo bio taj.

Istini za volju, oko „cirkusa“ Formule 1 se u nekom periodu 90-ih motao i Silvester Stalone u želji da svoju glumačku karijeru od uloga u akcionim filmovima skrene malo prema ozbiljnijem registru sportskih drama. Čini se da produkcija nije uspela da otkupi prava, pa je milje prebačen u Indy Car, i na kraju smo dobili popriličan „treš“ Driven (Reni Harlin, 2001) u kojem je Stalone odigrao trkačku varijaciju na temu Mikija Goldmila, a Kip Pardju varijantu mladog Rokija Balboe u filmu koji se može opisati kao kombinacija neuverljive melodrame i prvog Rocky-filma, samo na točkovima.

Ponešto od tog „DNK“ se može trasirati i u F1. Naš protagonista Soni Hejs (Pit), doduše, nije bivši šampion, nego bivši „talenat“ koji se trkao sa Senom, Prostom, Menselom i Šumaherom, ali je propustio svoje šanse zbog „lude glave“. Od tada se uglavnom kockao, ženio i razvodio, trkajući se u različitim serijama i pobeđujući po jednu trku pre nego što pređe na novi izazov. Nakon što sa svojim timom, ali zapravo isključivo zahvaljujući sebi i svojim riskantnim manevrima pobedi u Dajtoni, Sonija pronalazi bivši timski kolega iz Formule, Ruben Servantes (Havijer Bardem) i daje mu ponudu koja se ne odbija.

Ruben je sada, naime, vlasnik tima Apeks koji u dve i po godine nije osvojio niti jedan bod u trkama. Upravni odbor predvođen ljigavim Piterom Beningom (Tobijas Menzies) mu duva za vratom preteći da će tim prodati, prvi vozač mu ja dao otkaz, pa je ostao samo na novajliji Džošui Pirsu (Demson Idris) koji ima talenta, ali ne i iskustva. Usput, čini se da sa strogom majkom (Sara Najls) i menadžerom (Samson Kejo) on više razmišlja o javnoj pojavi i novom ugovoru nego o ispunjavanju postojećeg. Sa Sonijem u kokpitu, momak se možda može nečemu i naučiti. Usput, ni bolid ne valja jer tehnička direktorka Kejt MekKena (Keri Kondon) više brine za bezbednost nego za trkanje, a i sportski direktor Kaspar Smolinski (Kim Bodina) koji se hvali konstruktorskim titulama za Ferari je tamo bio samo mehaničar na zadnjoj dizalici.

Situacija je, dakle, očajna, a ni Soni nije baš naročiti timski igrač, već je pre nadobudni vođa ekipe koji za tako nešto nema ingerencije. Doduše, ima ideje i načina da ih ostvari kroz rizične i čak prljave manevre na stazi kojima zbunjuje konkurenciju. Takođe, bacio je oko na Kejt, što sve zajedno zvuči kao recept za katastrofu. Hoće li naši simpatični luzeri pronaći put iskupljenja i konačno ostvariti kakav-takav uspeh?

F1 stilski uspeva da „skine“ izgled prenosa trke u sekvencama na stazi i pored nje, za šta pre svega treba zahvaliti direktoru fotografije Klaudiju Mirandi i montažeru Stivenu Mirioneu. Obojica su već sarađivali s Kosinskim, rediteljem čija karijera uključuje i reklame i video-spotove, ali i ekstremno skupe filmske spektakle. Miranda i Mirione znaju šta se od njih traži i to isporučuju: Miranda se oslanja na širokougaone objektive koji mute konture na rubovima kadra čime se sugeriše ekstremna brzina, dok Mirione sasvim zgodno ubacuje brze rezove na reakcije inženjera i vodećih ljudi tima u garažama i pit-lajnu.

Van staze, stvar filmski funkcioniše zbog jasno profilisanih likova i glumaca koji ih igraju. Pitu odlično stoji lik vagabunde i šereta poput Sonija, dok Idris igra varijaciju na temu Luisa Hemiltona s početka karijere, dakle nadobudnog „tokeničnog“ junoše koji bi rado bio i šampion i mega-zvezda. Hemilton će, doduše, imati i kameo-pojavljivanje samog sebe pri kraju filma kako upućuje oštar i prekoran pogled našim anti-junacima. Havijer Bardem glumata tačno onoliko koliko je to potrebno da bi dočarao lik ocvalog plejboja, Kim Bodina ubira humorne poene na nedostatku smisla za humor svog lika, Menzies uverljivo igra ljigavca, dok Keri Kondon unosi pregršt emocija kao Kejt koja nije samo inteligentna, nego je i topla ispod hladne, liderske fasade. Prava snaga glume se, međutim, vidi u sinergiji, pre svega Pita kao neupitnog protagoniste s ostalima, naročito s Bardemom i Kondon, gde se on prilagođava njima barem koliko i oni njemu.

Međutim, ni jaka gluma, ni snimanje s kamerom montiranom na vrh bolida, ni uverljivi efekti udesa i posledica po isti, a ni frljanje s imenima bivših i sadašnjih vozača i tehničkim pojmovima, ne mogu da sakriju koliko priča zapravo nema smisla i koliko je nemoguća i u sadašnjim, a i u nekim prošlim vremenima Formule 1. Naprosto, u pitanju je vrlo tehnički i tehnološki napredan i precizan sport koji je, usput, i biznis koji se indeksira u desetinama i stotinama miliona, ako ne i u milijardama, pa tamo „druge šanse“ za likove poput Sonija nisu realne, a verovatno ni moguće. Kako novac i inžinjerski „fajn-tjuning“ igraju presudnu ulogu u Formuli, malo toga zapravo zavisi od vozača, pa će trkačko umeće ili taktičko dovijanje rezultirati možda s par bodova, ali ne i sa pobedama. Uostalom, setimo se tih nekih pravih autsajdera, tih Minardija, Fors Indija, Maruša i sličnih: oni su učestvovali, možda ponekad otkrivali perspektivne vozače, ali ti bi vozači prelazili u jače timove već sledeće sezone.

Možda je štos u tome što Amerikanci koji su radili ovaj film zapravo ne kapiraju i nikada nisu kapirali Formulu 1. Koreni auto-sporta u Evropi i Americi su drugačiji, u Evropi je to uvek bila aristokratska zabava, u Americi su prvi trkači bili šverceri alkohola za vreme prohibicije iz čega je kasnije nastao Nascar, a za njima su došli pronalazači iz ličnih garaža, odakle poreklo vode pravolinijske „dreg“ trke i napadi na svetske rekorde u brzinama na zemlji. Amerikanci su, doduše, imali dva šampiona, Fila Hila i Marija Andretija, ali su razni drugi ipak ostavili veći trag u sportu.

Možda je i štos u tome da izmišljene priče nikada ne mogu biti toliko snažne i arhetipske kao one koje su se zapravo dogodile. A njih u Formuli 1 nije manjkalo, naročito onih o rivalstvima i tragedijama. O mentorstvima i iskupljenjima ipak nešto manje. Ali, koji je smisao rekreirati Rush i samo ga prebaciti u vreme, na primer, Sene i Prosta, Šumahera i Hila, Hemiltona i Alonsa?

A možda autorski tima iza F1 samo osluškuju puls toga kuda bi Formula 1 htela da ide u budućnosti i kuda ide u sadašnjosti. Jer, možemo se s nostalgijom prisećati zlatnih dana Monte Karla, Monce, Silverstona ili Hokenhajma ili tinejdžerskih ekskurzija makar do Hungaroringa, ali trendovi sadašnjosti favorizuju Singapur, Las Vegas, Abu Dabi ili Baku. F1 ih dosta verno hvata, svidelo se to nama ili ne.