Dracula

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Ja sam Drakula, a vi svi možete da mi popušite kurac.“ Ovom rečenicom, ponovljenom nekih 15-20 puta od strane različitih verzija najpoznatijeg rumunskog i svetskog vampira Radu Žude započinje svoj film Dracula, verovatno najzvučniju svetsku premijeru na festivalu u Lokarnu. Te verzije, međutim, nisu glumci nego likovi generisani pomoću veštačke inteligencije.

Drakulu kao filmski lik ne treba posebno predstavljati, posebno ne u periodu od poslednjih godinu dana, u kojima se Žude smestio između Roberta Egersa i njegove kniževne kritike / disertacije maskirane u film (Nosferatu) i Lika Besona i njegovog predstojećeg verovatno preskupog „treša“ Dracula: A Love Tale. Štos je, međutim, u tome što Drakula nije naročit predmet interesa internacionalno najuspešnijem rumunskom filmskom stvaraocu. Naprotiv, kruži priča da je projekat Dracula nametnut Žudeu, a on je, pak, činio sve što je u njegovoj mogućnosti ne bi li ga sabotirao. Čak je i autor sam izjavio, upravo na premijeri u Lokarnu, da je sebi postavio zadatak da napravi glup, neozbiljan „treš“ film.

Uostalom, ako smo pratili Žudeov rad u poslednje vreme, a i inače, mora nam biti jasno da je u pitanju autor koji se nikada nije držao konvencija i koji zapravo sam sebi postavlja pravila igre. Nije on tip koji će, kao njegove kolege i ispisnici, servisirati festivale servirajući im mizerabilizam, niti će ići niz dlaku nacionalnoj mitomaniji, niti će se držati pravila dobrog ukusa. Žude ima svoju poetiku i politiku, a kome se ne sviđa može da mu... ma znate već. Nije da nismo upozoreni odmah na početku.

To upozorenje, međutim, ne znači da ćemo moći da se pripremimo na ono što ćemo pod maskom Drakule dobiti. U pitanju je zapravo „Frankenštajn“ od filma sačinjen od možda dve glavne priče i gomile digresija koje s Drakulom i adaptacijama istog možda imaju veze, a možda i ne. Usput će Žude gledati da koliko god može potkači domaću i svetsku politiku, nacionalnu istoriju i klasike nacionalne književnosti, kapitalizam kao takav i njegovu primenu u Rumuniji i, zapravo, sve što mu padne na pamet.

Prvi, glavni okvir je priča o reditelju (Adonis Tanca) koji je ostao bez inspiracije, pa u pomoć mora da priziva AI program Žudeks2000 verzija 0.0 koji ga onda hrani idejama i pomaže mu da svoj projekat ekranizacije Drakule za globalno tržište učini primamljivim svima. Treba mu, dakle, seks, melodrama, spektakl, emocije, komercijalna isplativost i šta sve ne. Ali jedno je kada na tome radi ljudi, a drugo kada to čini veštačka inteligencija. Rezultati potonje su, hm, urnebesni.

Drugi okvir je njegov film koji zapravo počinje kao kabaretska predstava za domaće i strane posetioce, sa sve pevanjem (Tanca je ovde voditelj kabarea), simuliranim seksom između Drakule (Gabriel Spahiu) i Vampire koja igra Minu (Oana Maria Zaharia), aukcijskom prostitucijom njih oboje u pauzi i simuliranim lovom na njih od strane posetilaca ulicama Drakulinog rodnog grada Sigišoare. Jednom kada dvoje propalih glumaca shvate da su zapravo eksploatisani, na pamet im pada da pokušaju da pobegnu zapravo, ali onda lov na njih postaje stvaran i – predmet aukcije.

(U ovoj priči zanimljivo je videti i svog kolegu iz zadnjih redova bioskopskih dvorana koji se ovom prilikom oprobao i ispred kamere. U pitanju je britanski filmski kritičar Nil Jang kao jedan od turista i posetilaca kabarea uvek spreman da baci neku filmsku ili literarnu referencu, od Serđa Leonea, preko Vernera Hercoga do Agate Kristi.)

Između su, dakle, digresije i umeci, i to tona njih, tako da Dracula traje skoro tri sata. Kroz njih ćemo videti adaptaciju soc-realističke romanse, adaptaciju rumunske vampirske novele iz 30-ih kroz koju se čuju odjeci fašizma, Drakulu kao nacionalnog heroja u spektaklu iz socijalističkih vremena, Drakulu danas u poseti rodnoj kući pretvorenoj u muzej, parafrazu klasične pripovetke u kojoj su seljaku-psovaču rodili falusi umesto kukuruza, priču o klinici stvarne gerontologinje Ane Aslan koja je sad pretvorena u prevarantsku shemu koja bogatašima nudi besmrtnost, AI-orgiju na temu Kopolinog filma Bram Stoker‘s Dracula, Murnauovog Nosferatua priređenog u reklame za pornografiju i fašističke skupove, Drakulu kao kapitalistu koji sisa krv modernim radnicima i na njih pošalje zombije ako se oni pobune, Tik-Tok verziju Drakule kao populističkog političara, jedan lažni nemi film i verovatno još ponešto. Usput, čućemo i citate i parafraze od Marksa do Vitgenštajna, saznaćemo za verovatno najbezobrazniju koruptivnu shemu u Rumuniji gde je država namenski opljačkala svoje građane nudeći im obveznice za nikada dovršeni Drakula Park koji je zamišljen kao „Diznilend Istočne Evrope“, a sve uz obilje psovki.

Glumci i glumice, među kojima Ilinka Manolaće (zvezda filma Don‘t Expect Too Much from the End of the World), Alina Šerban, Šerban Pavlu, Ester Tompa, Ana Dumitrasku i drugi, uglavnom igraju po više uloga u različitim pričama i digresijama. Sve to izgleda ružno i „trešerski“, direktor fotografije Marius Panduru je snimao „ajfonom“, i to bez posebnih objektiva, a CGI efekti su jeftiniji od najjeftinijih i stalno „pucaju“, dok je „upliv“ AI-ja vidljiv na svim poljima, i to ne na dobar način. Zapravo, Žude i montažer Katalin Kristuću to čak i namerno potenciraju.

Rezultat je, dakle, „Žude bez filtera“, onaj koji izjavljuje i radi ono što mu padne na pamet, bez ičije mogućnosti da ga zaustavi ili makar moderira. Opet, ako ćemo tražiti nekakve potporne tačke, naći ćemo ih – tu su svakako američki treš-filmadžija Ed Vud (Žude ga je u intervjuima citirao kao inspiraciju), te apsurdno-humorni skečevi grupe Monti Pajton s dodatkom „slepstika“ iz humorističkih emisija Benija Hila. Razlika je, međutim, u tome što navedeni nisu radili sve od toga u isto vreme i što ih je zapravo bilo više briga za granice gledalačke percepcije. Niko od njih se nije usuđivao da publiku „zatrpava“ onako kako to čini Žude.

Međutim, za razliku od Žudeovog prethodnog filma „bez filtera“, Don‘t Expect Too Much from the End of the World kojeg je teško bilo uhvatiti i za glavu i za rep, ovde ipak postoje neki aspekti koji služe kao kičma filma i provlače se kroz svih tri sata trajanja. Na narativnom planu, tu su svakako okviri kojima se vraćamo, a na izvedbenom – AI, odnosno nade lenjih i strahovi opreznih šta će nam dotični napraviti od filmova, umetnosti, kulture i života.

Ništa od toga, međutim, nije Drakula koji Žudea zapravo ne zanima dalje od toga da bi se sprdao s njime. I taj nedostatak fokusa je jedan od problema „Žudea bez filtera“ i filmova koje on na taj način radi. Drugi je, pak, upravo nedostatak tog „filtera“. Jer da je Dracula upola kraći, a njegove digresije pročišćenije ili veštije poturene, bio bi to dosta, dosta bolji film.