La Grazia

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U svojoj filmskoj i televizijskoj karijeri, Paolo Sorentino je naslikao portrete korumpiranih političara, smorene rok-zvezde, pape, bonvivana opšte prakse, samog sebe u godini Maradone u Napulju, mitološki zamamne „sirene“ koju su njena lepota, pamet i dobrota zaštitile od posledica prljavštine stvarnog sveta i čega sve ne. Sve te osobe bile su interesantne već na površini, neke od njih i duboko ispod iste. U svom najnovijem filmu, La Grazia, Sorentino stavlja u centar pažnje, po sopstvenom priznanju reditelja kroz filmski lik, dosadnu osobu. U tom odnosu snaga pravi izazov je ne napraviti dosadan film, odnosno unutrašnji život i dileme koje more dosadnu osobu oslikati kao zanimljive i publici, a ne samo hipotetičkom filmskom liku i autoru koji ga je stvorio.

Može li Sorentino da izgura taj uspon? To će uskoro otkriti pretplatnici na servis Mubi, a festivalska publika je već imala prilike da ga pogleda, kako širom Evrope i Amerike, tako i na regionalnom nivou. Recimo na Human Rights Film Festivalu u Zagrebu.

Italijanski predsednik Mariano De Santis (povratnik u svet Sorentinovog stvaralaštva, Toni Serviljo) je u jeseni svoga života, ali i u poslednjoj etapi svog mandata. Ovaj nekadašnji sudija i još uvek valjda jedan od većih autoriteta po pitanju pravnih nauka nosi nadimak „Armirani Beton“, navodno zbog čvrstine svog uverenja, ali i zbog toga što svoju ranjivost vešto krije iza principa. Ali da je otporan na sve – nije, čak do te mere da mu najbliža saradnica i kćerka Dorotea (Ana Ferceti) upravlja prehranom i u smislu količine, i u smislu arome, odnosno nedostatka istih, zbog zdravlja, naravno.

Trenutno mora da se suoči s nekoliko izazova i da donese konačne odluke kojima nikada zapravo nije bio sklon: na stolu mu je predlog zakona o eutanaziji koji, i pored prepravki, ne zna da li da potpiše ili ne. Jer, u skladu s katoličkom verom koju praktikuje, ako ga ne potpiše, ispašće mučitelj, a ako ga potpiše – biće ubica. Razgovori s njegovim prijateljem Papom (Rufin Doh Zeyenuin) mu nisu od velike pomoći jer Papa mora da brani dogmu svoje organizacije.

Pritom, dve molbe za pomilovanje (otud i naslov filma) se isto pozivaju na eutanaziju i milosrđe. Učitelj (Vasko Mirandola) je ubio svoju dementnu suprugu koja je postala nasilna prema njemu, a jedna žena (Linda Meserklinger) je ubila svog psihički bolesnog muža koji ju je zlostavljao. Za njihove slučajeve ne postoji pravni okvir, a i on i Dorotea kao pravnici po struci imaju profesionalnu deformaciju da po svaku cenu traže istinu.

Pa ipak, više od svega, Mariana muči misterija s kim ga je njegova pokojna žena Aurora varala pre četrdeset godina. On sumnja na svog najstarijeg prijatelja i potencijalnog naslednika u predsedničkoj fotelji, Uga Romanija (Masimo Venturielo), ali mu to prijateljica, kritičarka umetnosti Koko Valori (Milvija Mariljiano) ne želi potvrditi, iako zna istinu.

Zapravo, Marianu se čini da kao usamljeni udovac nema za šta da živi posle svog mandata. Kći je nasledila njegov pravnički um i posvećenost detaljima, sin je odustao od ugleda klasičnog kompozitora i izabrao da zarađuje novac sa pop-muzikom. Distrakcije koje mu nude šef obezbeđenja i savetnik za odbranu privremene su, a fascinacije muzikom repera Guea i bestežinskim stanjem u kojem obitava jedan italijanski astronaut su predaleke za njega. Možda je obostrana radoznalost koju on i urednica modnog časopisa, takođe na odlasku s funkcije, dele jedno prema drugom, dovoljan razlog...

Do sada je Sorentino uglavnom poređen s Federikom Felinijem od velikana italijanske kinematografije, ali La Grazia se čini kao njegov ulaz u svet Mikelanđela Antonionija i teskobu koja je bojila njegove filmove. Pa ipak, i kod ovako „utišanog“ Sorentina ima raskošne režije, boje, humora, dosetke, pa čak i očuđujućih trenutaka koji nam subvertiraju očekivanja i pokazuju snagu duha, kako glavnog lika koji ubire humorne poene predstavljajući se kao dosadnjaković, tako i samog Sorentina kao filmskog autora koji, čak i kada svodi račune, nije rekao sve što ima.

Videćemo tako Papu na skuteru, portuglaskog predsednika za kojeg će se Mariano zapitati da li on nekome deluje tako, sliku suze koja pada, odnosno ne pada u bestežinskom stanju, ničim izazvanu scenu plesu, a čućemo cinične opaske koje Koko ispaljuje, pa čak i himnu „hrabrih alpinaca“ gde se Mariano priključuje horu oficira. Zašto? Pa, Sorentino nikada nije bežao od idiosinkratičkih momenata, naprotiv.

Sve funkcioniše dosta dobro i na zanatskom i na glumačkom planu. Naravno, raskoš The Great Beauty ili Parthenope ne možemo očekivati u jednom ovako utišanom filmu, ali slike Rima i posebno palate Kvirinale kroz objektiv Darije D‘Antonio nude nam sasvim dovoljno lepote, dok je saundtrek izuzetno raznolik i na nekoliko mesta direktno iznenađujući. Glumački, Toni Serviljo briljira i u diskretnom načinu, bez suvišnih poteza (Volpi kup u Veneciji i nominacija Evropske Filmske Akademije samo su potvrda toga), Ana Ferceti ga prati u mikro-glumi, a ostali mu sekundiraju ili ga čak razigravaju.

Na kraju, rezultat je film koji se lako gleda i o kojem se i posle razmišlja, čak i kada smo svesni da Sorentino zapravo više pokušava da filozofira nego što zaista ima da podeli neku veliku mudrost. Uostalom, i za inspiraciju za film mu je poslužio stvarni događaj, pomilovanje koje je odobrio aktuelni italijanski predsednik Serđo Matarela. Pa opet, čak i kad ga ne „vozi“ jaka inspiracija, i kad se ponaša kao stariji autor nego što to zapravo jeste, Sorentino pravi dobre, emotivne i zabavne filmove.