What If

2014.

režija: Michael Dowse

scenario: Elen Mastai (prema drami Toothpaste and Cigars T.J. Dawea i Michaela Rinaldija)

uloge: Daniel Radcliffe, Zoe Kazan, Megan Park, Adam Driver, Mackenzie Davis, Raffe Spall

Koliko toga film može postići ako je snimljen po formuli koja se sastavljena od samih citata, klišea i opštih mesta? Preciznije, koliko može postići romantična komedija, jedan od najnefleksibilnijih, najpotrošenijih i najformuličnijih žanrova? Za razliku od velike većine filmova tog tipa, What If je zaista romantičan i komičan.

Likovi su klišeizirani. Wallace (Radcliffe) je sitni, povremeno duhoviti cmizdravac na tragu ranog Woody Allena. Njegov najbolji prijatelj Allan (Driver) je nepristojan momak opsednut seksom, srećno spojen sa istom takvom ženskom Nicole (Davis). Allanova rođaka i glavna junakinja je Chantry (Kazan), animatorka za reklame koja sa Wallacom ulazi u dvojbeno muško-žensko prijateljstvo iako između njih ima hemije od prvog susreta. Problem je u tome što je Wallace istraumiran vezama u kojima on uvek izvuče deblji kraj u emotivnom smislu, a Chantry ima dečka Bena (Spall), karijeristu sa kojim živi i nema nameru da ga napusti iako je jasno da će ona uvek biti na drugom mestu, iza njegovog posla u Ujedinjenim Nacijama. Čak je i njena sestra Dalia (Park) lagano droljasta ženska koja je bacila oko na Wallaca.

Stvari koje dvoja naših junaka su takođe uobičajene i opštepoznate iz romantičnih filmova. Raspravlja se o seksu i vezama generalno sa drugarima, rodbinom i kolegama s posla, a međusobno raspravljaju o pop-kulturi, naročito o Elvisovim prehrambenim navikama i sendviču zvanom Fool's Gold (za recept pitajte u komentarima). Njihovo upoznavanje na žurci kada rearanžiraju magnete na frižideru domaćina je slatko. Njih dvoje kasnije sede u tipičnom američkom dineru i svako u svojoj režiji ide na projekciju starog romantičnog filma koji začudo nije When Harry Met Sally (ipak je Radcliffe veći deo svog života bio Harry, i to Potter). U filmu se čak bez ikakve potrebe pojavljuju animacije nekakvih Zvončica. Na kraju krajeva, film sve vreme aludira nekakvo venčanje i biće ih čak dva. Sve je to slatko kao slike štenaca na internetu, preti da postane jednako zamorno, ali zamišljenu granicu nikad ne prelazi.

Premisa je odavno poznata, ali će se u ovom filmu pre videti koliko je klasična nego koliko je besomučno rabljena do dana današnjeg. Scenario je pristojan, nastao iz verovatno pristojno kvalitetne drame. Ono što film diže iz običnosti je inovativna režija. Michael Dowse priču koja bi bila tipična za New York snima u Torontu, a izlet u Pariz ili London menja izlet u Dublin. Zbog kvalitetnih scena i kadrova, ovde to deluje novo i organski. Druga stvar je u tome što svoje citate pravilno i odmereno koristi, od referenci na gomilu drugih filmova, ne samo od rom-com sorte do generalno sitcom humora sa povremenim ispadima slapsticka.

Još jedna pametna rediteljska odluka je pustiti glumce u vatru. Adam Driver možda malo preteruje sa ionako preteranim likom, Megan Park ne uspeva da nas ubedi da njen lik nije višak, a Raffe Spall ne uspeva da izdigne Bena od stereotipa ljigavog negativca. Primer dobrog posla je odradila Mackenzie Davis, oživevši svoj jedva skiciran lik.

Ipak, naša pažnja će biti usmerena na centralni par. Zoe Kazan ima šansi da postane zvezda romantičnih komedija, a da ne izgubi integritet. Nakon odličnog ostvarenja u The Pretty One, ovde je opet na veoma visokom nivou. Najvažnije, između nje i Daniela Radcliffa ima više nego dovoljno hemije da njih dvoje u paru deluju zaista kao mogući likovi u mogućoj situaciji i da su pritom iskreno simpatični, a ne usiljeni. Kada smo već kod Radcliffa, on se trudi iz petnih žila da odraste pred našim očima i makne se od uloge koja će možda trajno obeležiti njegovu karijeru. To se vidi po širokom spektru uloga koje bira na filmu (Horns, Kill Your Darlings), ali i na Broadwayu (Equus). Ne znam koliko će mu uloga odraslijeg i duhovitijeg klinca u tome pomoći, ali čini se da će imati makar uspešnu karijeru kao komičar.

What If nije spektakularan film i ne donosi ništa novo. Možda će vas u nekom trenutku iznervirati u toj svojoj slatkastosti, ali mu svejedno dajte šansu. Romantičan je, veseo i duhovit, pa ako ste u raspoloženju za takav film, nećete zažaliti.

A Good Marriage

2014.

režija: Peter Askin

scenario: Stephen King (prema svojoj kratkoj priči)

uloge: Joan Allen, Anthony LaPaglia, Kristen Connolly, Carla Buono, Theo Stockman, Stephen Lang

Stephen King je verovatno jedan od najfilmičnijih pisaca. IMDB navodi 185 naslova po motivima njegovih dela, filmova, serija i drugih formata, od kojih je 15-ak tek planirano. Njegova bibliografija sadrži preko 50 romana i preko 200 priča. Njegov stil pisanja je dovoljno lagan, a teme su dovoljno interesantne, dubokoumne ili pseudo-pametne i to ga čini veoma adaptibilnim piscem. Iako ima titulu majstora horora, King se ne libi da piše i “suspense”.

A Good Marriage je upravo “suspense” triler na jednu od Kingovih omiljenih tema: zlo skriveno iza naizgled savršeno sređenih života. Nikad ne znaš kakvu tajnu kriju tvoji najbliži, u nekim ridikuloznijim verzijama čak i predmeti (Christine). Treba reći da je A Good Marriage jedna od poznijih Kingovih priča, objavljena u kolekciji 2010. godine, te da ni po čemu ne istupa od drugih, čak se može osnovano sumnjati da se King reciklira.

Bob (LaPaglia) i Darcy (Allen) su ono što nazivano srećnim parom. Nisu od onih kuco-maco ljigavih tipova ljudi, nego naprosto ostvareni i uspešni ljudi. Imaju mali biznis, kuću, odraslu i zbrinutu decu i hobije. Bobov hobi je skupljanje novčića i zbog toga je relativno često na putu. Jednom kad ode, Darcy slučajno u garaži pronalazi tragove o Bobovom drugom hobiju: on je serijski ubica poznat kao Beadie.

Darcy se nalazi pred dilemom šta uraditi. Sa jedne strane, ispravno bi bilo prijaviti zlikovca, ali sa druge strane, ona tako može ugroziti svoju reputaciju i reputaciju njihove dece. Bob za to ima seriju objašnjenja koja izlaže ludački smireno, čak šeretski. Kaže da je to drugi deo njegove ličnosti, da se on protiv toga bori, ali da ne uspeva uvek. Tvrdi da nikad ne bi povredio svoju ženu. Može li mu ona verovati? Možemo li mi?

Tu nakon pomalo ravnog i dosadnjikavog uvoda počinje zanimljiviji deo filma. Obrada je poprilično žanrovski pravilna, “suspense” je na mestu, smirujuća, a opet jeziva muzika je na mestu, uz naravno nezaobilazna snoviđenja i prikazivanje “suburban” konvencija. U pozadini toga se kriju bihevioralne studije dvoje ljudi, od kojih je Bob lud, a Darcy zbunjena (bez namere da ispadnem prost), kao i studija njihove dinamike kao para. Fasada se održava po svaku cenu.

Režija je školska i primerena materijalu, više se polaže na atmosferu nego na događaj. Gluma je na visokom nivou, LaPaglia je sasvim uverljiv kao veseli psihopata, a Joan Allen radi sve što je moguće da pravilno prikaže Darcy. Mali problem je koncepcija njenog lika, ona je od početka hladnjikava i teško je poverovati da se radi o ženi sa strašnom dilemom. Stephen Lang se pojavljuje kasnije u filmu kao stari istražitelj u penziji koji je razvio opsesiju prema Beadiju i u velikoj meri popravlja utisak, iako je segment sa njim razdužen i gotovo teatarski.

Ono što na prvi pogled “kolje” film je slaba produkcijska vrednost. A Good Marriage deluje kao televizijski film, što je manje važno jednom kada se gledalac navikne da tu neće biti ničeg spektakularnog. Drugi i mnogo značajniji problem je što je izvorni materijal suviše škrt da bi se razdužio na 100 minuta filma. Mnogo je primereniji za epizodu nekakve TV serije. Sledeći i odlučujući problem proizilazi iz toga: iako je sam King radio adaptaciju (što mu inače nije učestala praksa), ta adaptacija deluje pogrešno. Fokus je pravilan, ali su periferni detalji (kćerka i njeno venčanje, nikad razvijen pod-zaplet sa susedom) nedovoljno bitni za priču, pa deluju veštački umetnuti, dosadnjikavi i nepotrebni, umesto da je King ubacio neke dinamičnije elemente, recimo Bobovu karijeru u svojstvu serijskog ubice.

Prema Kingovim rečima, pisac je našao inspiraciju za priču u slučaju poznatog serijskog ubice BTK i sudbini njegove žene koja o muževljevom nastranom hobiju nije imala pojma. Sličan je slučaj i sa Green River Killerom i sa još nekim drugim serijskim ubicama iz komšiluka koji su delovali kao sasvim normalni ljudi. To mnogo toga objašnjava. Ovaj film, kao i izvorna priča, namenjeni su samo Kingovim najvernijim fanovima i lovcima na triviju o serijskim ubicama.

Two Men in Town / La voie de l'ennemi

2014.

režija: Rachid Bouchareb

scenario: Rachid Bouchareb, Yasmina Khadra, Olivier Lorelle (prema istoimenom filmu Joséa Giovannija)

uloge: Forest Whitaker, Harvey Keitel, Brenda Blethyn, Luis Guzman, Dolores Heredia, Ellen Burstyn

Karijera francusko-alžirskog reditelja Rachida Bouchareba je zaista zanimljiva i dinamična. Za 30-ak godina koliko stvara, potpisao je otprilike toliko filmova, što kao producent, što kao reditelj. Radio je na četiri kontinenta (Evropa, Azija, Afrika, Amerika) i snimio čak tri filma koja su se domogla nominacije za Oscara za strani film. Njegov najnoviji film, američki remake kultnog francuskog krimića sa Jeanom Gabinom i Alainom Delonom u glavnim ulogama, imao je premijeru u Berlinu i većinom pokupio prosečne i nešto slabije kritike. Većina kritičara je ovog puta debelo pogrešila.

Umesto urbanog pariskog pejzaža, ovde imamo estetiku westerna i pustinju New Mexica, a originalna tema nesavršenosti zatvorskog i socijalnog sistema ovde je samo jedna od nekoliko tema kojima se film bavi. William Garnett (Whitaker) izlazi iz zatvora nakon 18 godina, koliko je odležao zbog ubistva policajca. Garnett je bio opasan kriminalac od mladih dana, njegov dosije je dugačak kao Rat i mir, ali nakon 18 godina robije, čini se uglavnom samice, on je promenjen čovek. Postao je religiozni musliman, izbegava nasilje i želi da vodi miran i pošten život.

 

U tome mu zdušno pomaže agentica za uslovnu slobodu Emily Smith (Blethyn) koja sa njim gradi odnos pun poverenja, koliko joj sistem dozvoljava. Iako održava privid stroge službenice, ona za svoje robijaše pokušava učiniti koliko je moguće kako bi se oni okrenuli poštenom životu. Problem sa Garnettom je to što ga lokalni šerif Bill Agati (Keitel) konstantno drži na nišanu i što mu podmeće zamke kako stigne, u nadi da će ga vratiti na put kriminala i u zatvor. Ni njegovi postupci nisu bez neke veze, možemo ga savršeno razumeti, za njega je Garnett okoreli kriminalac i diler koji je ubio njegovog zamenika i njegovo nanovo pronađeno poštenje mu se čini kao predstava za socijalnu službu. Povrh toga, jasno nam je da je Agati dobar čovek i dobar službenik zakona koji već peti uzastopni mandat služi kao šerif u malom gradiću na granici.

Ono što sledi je sukob četvoro jakih ličnosti (četvrti u miksu je Luis Guzman u ulozi Garnettovog nekadašnjeg partnera u zločinu koji ga zove da se vrati u staru bandu) u kojoj niko neće odustajati od svojih principa. Garnett će se, koliko je to ljudski moguće, voditi principima nenasilja i prihvatanja svoje sudbine, kloniti se nevolje, vredno raditi za minimalac i slično. Šerif će ga spoticati gde i kako stigne, a Emily će se suprotstavljati šerifu koji svojim postupcima prekoračuje ovlašćenja i čak krši zakon. Ostaje nam da se pitamo hoće li Garnett pokleknuti pod teretom situacije i je li njegova prošlost jača od njegove volje.

Ima Two Men in Town svojih mana, među kojima je najuočljivija lik Garnettove nove devojke (Heredia) koji služi isključivo kao “plot device”. Ni Luis Guzman nije dovoljno strašan kao okoreli kriminalac, pošto sve vreme ispaljuje “one-linere” i gađa (i pogađa) komičnu notu, što u velikoj meri ruši ozbiljnost njegove pretnje. Čini se i da je poduža scena sa Garnettovom pomajkom u filmu samo da bi se pokazalo koliko je Ellen Burstyn superiorna glumica. Pod-zapleti vezani za šerifa i Emily su na mestu, iako se i u njima može naći neka scena viška. Film traje dva sata, a mogao bi biti barem 10 minuta kraći i ostati veran svom savršeno pogođenom sporom tempu.

 

Glumci u tri centralne uloge su savršeno uverljivi. Harvey Keitel rutinirano igra starog šerifa tvrdih uverenja koji zbog njih prekoračuje zakon, iako se može pretpostaviti da je dobar čovek. Forest Whitaker je odličan kao bivši robijaš i ruina od čoveka koji se nada miru, a savršeno je svestan šta mu sve visi nad glavom. Britanska glumica Brenda Blethyn je ovde odigrala jednu od svojih najboljih uloga, a njeno skidanje južnjačkog akcenta je muzika za uši.

Ono u čemu se Two Men in Town izdvaja od ostalih filmova slične tematike je tretman likova koji nas navodi na jedan zanimljiv zaključak. Ne samo da su dobro i zlo apsolutne kategorije koje svako doživljava na svoj način, nego i postupci ljudi više zavise od konteksta nego od njihove dobrote ili zlobe. Jasna je teza o banalnosti zla koju je postavila Hannah Arendt, ali ovde se ide još i dalje od toga. Ovde zlo čine čak i dobri ljudi (troje glavnih likova su u datom trenutku troje različitih, ali svejedno dobrih ljudi) koji jedino ne mogu da se slože zbog svojih socijalno uslovljenih pozicija ili zbog svojih načela. Ovde su dobro i zlo eluzivne kategorije toliko da čak i kriminalac ima relativno plemenite motive da svog nekadašnjeg partnera u zločinu “izbavi” od poštenog, ali bednog preživljavanja. Znamo da se to neće dobro završiti, verovatno ni za koga.

Two Men in Town, iako nepreciznog naslova, jer barem troje muškaraca i jedna žena imaju nekakav ulog u ovoj priči, je film za preporuku. Vešto isprepletani neo-western i triler svojim sporim tempom i zanimljivim tezama prosto zaokuplja pažnju gledalaca, a sjajna glumačka ostvarenja dolaze kao bonus. Iako možda nije epohalno nov (i ne može biti kada je remake), dovoljno je zanimljiv da mogu ustvrditi da su kritičari pogrešili kada su ga otpisali.

At The Devil’s Door / Home

2014.
scenario i režija: Nicholas McCarthy
uloge: Catalina Sandino Moreno, Naya Rivera, Ashley Rickards, Ava Acres, Olivia Crocicchia

Nicholas McCarthy je proglašen za novu nadu horora. Sa svojim dugometražnim prvencem The Pact (2012) uspeo je privući i kritiku i publiku (zarada tog filma je iznosila 20 puta veći iznos od budžeta). Publika je željno iščekivala njegov novi film. Premijeru je imao na najelitnijem festivalu što se horor-filmova tiče, SXSW u Austinu pod generičkim nazivnom Home, ali je u VOD i kino distribuciju ušao pod malo specifičnijim, ali manje ispravnim naslovom At The Devil’s Door.
Prvi i osnovni problem koji ovaj film ima je struktura koju je nemoguće uhvatiti ni za glavu ni za rep. Tako imamo tri priče koje su povezane, a i nisu povezane u isto vreme. U podužem prologu pratimo sudbinu tinejdžerke po imenu Hannah (Rickards) koja je u nekoj tupavoj igri prodala dušu đavolu. U sledećoj sceni vidimo kako je nezemaljski i nevidljivi entitet grabi i bacaka po sobi, sve dok ona ne odluči da prekrati sebi muke.
Priča se onda fokusira na Leigh (Sandino Moreno), agenticu  za nekretnine koja pokušava da proda kuću u kojoj se Hannah ubila, nekih 20 godina kasnije. Međutim, ona u kući stalno viđa devojku koja s njom ne komunicira i pretpostavlja da je u pitanju Charlene, odbegla kćerka vlasnika koji kuću i prodaju, ali taj entitet je u stvari Hannah.Treći noseći lik u priči je Vera (Rivera), Leighina sestra koju đavo naganja na druge načine, preko jedne veoma sablasne devojčice (Acres).
Problem sa takvom strukturom je što je scenaristički nevešto izvedena, pa su priče spojene tako da to izgleda veštački i nategnuto, a ne vešto isprepleteno i intrigantno. Utisak o celom filmu je da on deluje kao “showcase” kako autor poznaje žanrovske standarde i kako ih pravilno upotrebiti. Imamo tu malo Omena, malo Rosemary’s Baby, malo Exorcista i po malo koječega drugog. Povrh toga, film kao celina više izgleda kao prolog za neki drugi, superiorniji i fokusiraniji horor.
Sa pozitivne strane, At The Devil’s Door je vizuelno upečatljiv film, lepo snimljen i veoma atraktivno montiran. Plus od mene dobija i za atmosferu. Iako znamo šta će se desiti, kao što rekoh, ovo derivativan, a ne inovativan horor, atmosfera je iskreno jeziva, a prepadi (“jump scare”) su postavljeni na prava mesta, dovoljno efektni i neočekivani. Zanimljiva je i činjenica da u glavnim ulogama imamo sve same žene i devojke, dok muškarca nemamo ni kao vraga (što bi bio jeftini pseudo-feministički trik). Pristup da se sam vrag kao antagonista ne vidi je ovde ispravan i ruši konvencije skupljih hollywoodskih horora. Postoji i nešto pod-teksta socijalne prirode (cela ona priča sa prodajom kuće), što je osvežavajuće u žanrovskim filmovima, ali moj utisak je da ga je ipak nedovoljno da bi figurirao kao slamka spasa.
At The Devil’s Door nije toliko loš film koliko je pogrešan u svom narativnom pristupu. Možda bi se čak i mogao nazvati pretencioznim. Autor Nicholas McCarthy se pokazao kao vešt reditelj, ali loš pisac sa velikim idejama o pomeranju žanrovskih konvencija. Njegov rizik se ovde nije isplatio, zagrizao je više nego što bi mogao sažvakati u tom smislu. Pozitivno je što se nije polakomio i pokušao da napravi studijski i konvencionalan film tempiran za Halloween. McCarthy ostaje reditelj čiji dalji rad treba pratiti, jer deluje kao autor sposoban da nauči lekciju iz neuspeha. Možda će neki njegov sledeći film biti kvalitetniji, možda čak i promeniti horor kao žanr. At The Devil’s Door u tome ne uspeva, ali to ne znači da treba odustati.

Welcome to New York

2014.

režija: Abel Ferrara

scenario: Abel Ferrara, Christ Zois

uloge: Gerard Depardieu, Jacqueline Bisset

Abel Ferrara je raznovrstan i zanimljiv autor kome je uvek više bilo stalo do autorske slobode nego do komercijalnog uspeha, hollywoodske slave i popularnosti. Formiran kao nezavisni autor u sumrak Novog Hollywooda, Ferrara je snimio veliki broj filmova na najrazličitije teme, od uvrnutih komedija, preko mafije, katoličkog misticizma i vampirizma, do opskurnih horora i SF filmova. Ove jeseni imamo priliku da pogledamo dva njegova filma, oba biografska (na neki način) koji su imali premijere na letnjim festivalim. U iščekivanju široj publici interesantnijeg Pasolinija, imamo sreću da se u internet distribuciji već pojavio Welcome to New York koji se bavi aferom Dominic Strauss-Khan.

U principu znamo o čemu se tu radilo, ali hajde da ponovimo, ipak ima ljudi koji se ne pačaju u politiku ili ne slušaju vesti. Strauss-Khan je uhapšen pod optužbom da je seksualno napastvovao (ili čak silovao) sobaricu Nafissatou Diallo u svojoj hotelskoj sobi. Optužbe su isplivale na videlo u nezgodnom trenutku (i zbog toga se mogu smatrati “kuhinjom”) za Strauss-Khana, baš u toku njegove predsedničke kampanje, baš kao što su povučene uz blesavo objašnjenje baš kada se Strauss-Khan povukao iz kampanje i podneo ostavku na mesto direktora IMF-a, a civilna tužba je poravnana daleko od očiju javnosti.

 

Ovaj slučaj nas uči dve stvari. Prva je da se u današnje vreme za svaki kurac viče “SILOVANJE!!!”, čak i kad je taj kurac starački, mlitav i generalno bezopasan. Gde su ona vremena kada su se visprene žene smejale manijacima – presretačima u mantilima? Takva je valjda moda. Kao što je moda da se žene koje vade sisu na javnim mestima ili se slikaju i kače to na internet ne smatraju nepristojnima, ali je nepristojan onaj ko to vidi.

Druga lekcija koju ćemo tu izvući je ona stara, ali nikad naučena lekcija da je politika kurva. Strauss-Khan je ispao iz predsedničke trke, i ispao bi i da je osuđen i da nije. Ne bi ga spasila ni činjenica da bi verovatno bio dobar predsednik zato što je ekonomista i političar velikog formata (reklo bi se moćnik), a da je svakako sposobniji za veću i prljaviju igru od trenutnog francuskog predsednika. Glasači jednostavno ne vole kada njihov kandidat ne zna da ga drži u gaćama. Bivši amrički predsednik i bivši guverner Arkanzasa Bill “I Did Not Have Sex With That Woman” Clinton je imao sreću da ga je afera stigla u drugom mandatu, a svoje prethodne seksualne eskapade je rešavao kako se te stvari i rešavaju – privatno, pa se danas smatra za jednog od boljih američkih predsednika u drugoj polovini XX veka.

Ovo sve možda možete zanemariti kao digresiju ili moju gorčinu zbog kojeg god razloga (recimo zbog ugroženosti muškog egzibicionizma ili zbog lošeg upravljanja krizom u EU, svejedno je). Film se bavi drugim stvarima. Za razliku od gluposti kojim nas zasipaju po školama, umetnost nema veze sa istinom i istini ne duguje ama baš ništa. Umetnost priča svoju priču. Umetnik nema obavezu da bude objektivan, pa čak ni pristojan. Ferrara je mudriji od toga da ide na jeftinu provokaciju i rizikuje tužbu zbog narušavanja ugleda, pa je u njegovom slučaju Strauss-Khan postao Devereaux (Depardieu), a njegova žena Anne Sinclair je postala Simone (Bisset). Film se, najpreciznije rečeno, bavi distorzijom realnosti u svetu bogatih i moćnih.

 

Prvi čin nas upoznaje sa Devereauxom i njegovim seksualnim ponašanjem. On je moćnik, majstor biznisa, ali je seksualni devijant. Njegovi sastanci, formalni ili neformalni, završavaju se žurkama i orgijama. On je toliko brbljiv i opsednut seksom da će o tome lajati i pred osramoćenom kćerkom i njenim novim dečkom. Taj prvi deo obiluje estetikom pornografskog filma, scene seksa su duge i mučne, a glumice u ulogama prostitutki usiljeno vrište od zadovoljstva kao porno-glumice. Taj deo se završava prepadom na sobaricu.

Drugi deo prati Devereauxa u sukobu sa zakonom, u policiji, pritvoru, na čitanju optužnice i određivanju kaucije. Treći čin se odigrava u kućnom pritvoru, na uslovnoj, a kasnije i na bezuslovnoj slobodi kada optužnica padne u vodu i centriran je na odnos između Devereauxa i njegove žene Simone, njegove životne i političke sponzorke za koju je jasno da je kod ovog drtavog i uvrnutog starca bila motor svakog uspeha. Istina, ona svoje usluge nije činila besplatno, za uzvrat je očekivala još moći i još viši društveni status.

Upravo u poslednjoj trećini Welcome to New York sija punim sjajem i pokazuje se kao najkompletniji i najartikuliraniji Ferrarin film u novom milenijumu. Funkcioniše paralelno i kao psihološka i kao socijalna studija, deluje iskreno i mračno. Tu ne treba zaboraviti Ferrarino oko za detalje i veoma preciznu i podrobnu rekonstrukciju slučaja u onim delovima u kojim je to bilo moguće i odgovarajuće za potrebe filma. Primera radi, zatvorske scene su snimane u stvarnom zatvoru gde je Strauss-Khan zadržan. Čak je i sam slučaj napada na sobaricu odgovarao detaljima koje smo znali iz medija, do čuvene replike “Do you know who I am?”

 

Bez potrebe za posebnim isticanjem, glumci su apsolutno sjajni u svojim ulogama. Gerard Depardieu je odigrao svoju najbolju ulogu u poslednjih ko-zna-koliko godina, ali mu Jacqueline Bisset krade show svaki put kad otvori usta. Njihovo prepucavanje je vredno teatra i emotivno iscrpljujuće. Ferrara je majstor rada sa glumcima i iz njih često izvlači maksimum emocija, a “setting” filma mu omogućava skoro pa cassavettesovske razmere. Po Godardovim rečima, svaki film je ujedno i dokumentarni portret glumačkog rada.

Izbor Depardieua za glavnu ulogu uopšte nije slučajan, kao ni odluka da centralno tržište za ovaj film bude Francuska, iako film zapravo neće imati fizičku distribuciju, nego jedino VOD. Kao i Strauss-Khan, sada konsultant u nekim ruskim državnim fondovima i nesuđeni Vučićev savetnik, tako i Depardieu puni novinske stupce više svojim skandalima nego svojim radom. Sklon je bahatom ponašanju, zbog poreza je zaratio sa sopstvenom državom i pobegao da figurira kao nekakav estradni Handke ruskom estradnom diktatoru. Estrada se međusobno razume, bila ona tajkunsko-glumačka ili političko-tajkunska.

Welcome to New York je mračan, naporan i strašan film i verovatno neće privući najširu moguću publiku. Nije mu to ni namera. Ali svakako je vredan gledanja.

Automata

2014.

režija: Gabe Ibanez

scenario: Gabe Ibanez, Igor Legarreta, Javier Sanchez Donate

uloge: Antonio Banderas, Dylan McDermott, Robert Foster, Tim McInnerny, Melanie Griffith, Brigitte Hjort Sorensen, Javier Bardem (glas)

Koji se vrag dešava sa Banderasom? Nekada je bio uspešan glumac koji mlati hollywoodsku lovu uprkos svim svojim nedostacima: lošem engleskom i osrednjoj do lošoj glumi. Pa ipak, bio je zgodan frajer (na onaj divlji, primitivni način) i ženska publika ga je volela na isti način na koji žene fantaziraju o latino-ljubavniku koji u kuću dolazi kao majstor ili kao vrtlar. Iz priloženog (odnosno iz reklame za žvake) se da videti da ga godine nisu poštedele, izgled mu se srozao, ali integritet nije dobio, pa su i značajne uloge krenule da ga preskaču. Sada se može reći da mu je vrhunac karijere kada zaigra kod Almodovara (koji se i sam potrošio sa svojim farsama) ili kad ubode ulogu visokog, tamnog stranca u romantičnoj komediji, a svakako kad se utali sa Stalloneom za epizodu u The Expendables ili sa Rodriguezom za epizodu u Machette filmovima.

Automata, špansko-bugarska koprodukcija i pokušaj jeftinije verzije Europacorp trasha, je film zamišljen kao nešto što će ponovo pokrenuti njegovu karijeru, kao što su Bessonove akcijade oživele karijere akcionih i trilerskih zvezda iz 90-ih. Nemojmo se zavaravati, Banderas nije Neeson, a Ibanez nije Besson, tako da je Automata poprilično nespektakularan film sa možda nekoliko solidnih ideja, jednim ili dva solidna tehnička rešenja, ali i sa gomilom kontradikcija koje ga potapaju možda i pre nego što počne.

A svašta je natrpano unutra. Imamo urbane noir panorame i slike urbanog propadanja iz Blade Runnera, a imamo i robote. Ti roboti, doduše, ne izgledaju kao androidi koji sanjaju električne ovce nego kao skice iz prastarih slikovnica. Imamo postapokaliptičnu pustinju kao iz Mad Maxa, koja je pritom i ozračena. Imamo zaplet koji u prvom delu malo podseća na noir, malo na korporativni triler u koji je umetnut i zametak satire ili farse sa robotiziranim kuplerajem. Imamo i naraciju preko kartica koja nam objašnjava “setting” apokalipse uz zastrašujuće slike Sunčevih oluja. Imamo i sveprisutni soundtrack.

Sve to imamo u prvom, kraćem i napetijem delu. Banderas je agent osiguranja koji istražuje da li su roboti kršili protokole funkcionisanja. On ima trudnu ženu (Sorensen) i mašta o odlasku na more jer mu je dosta sranja. McDermott je sumnjivi pandur koji ima nešto protiv robota. Foster i McInnerny su Banderasovi šefovi koji ga šalju na zadatak da ispita da li neko petlja sa robotima i nadograđuje ih. Melanie Griffith je naučnica koja pravi robote-prostitutke.

Priča od neujednačene i blesave postaje otvoreno dosadna kada se iz grada istraga preseli u pustinju. Tu nemamo ništa osim pseudo-naučnih naklapanja i neveštih moralnih dilema, a mehanika postaje proizvoljna sa gomilom postupaka bez ikakve naznake motivacije. Automata onda postaje jedno iznimno neprijatno filmsko iskustvo koje me je na momente bacalo na ivicu sna.

Moram priznati da je apokaliptični “setting” relativno pristojno osmišljen, iako ne do kraja i opterećen je oprečnim motivima iz drugih filmova. Triler-priča počinje solidno i nudi nešto intrigantno. Kosmološko otkriće dolazi u pravo vreme i relativno je lepo izvedeno, ali nije ni izbliza naplaćeno kako treba. Detalj sa retro robotima umesto CGI izdrkavanja je simpatičan i u skladu sa postavkom priče.

Međutim, loših rešenja je više nego pristojnih. Banderas nije kalibar za ulogu noir lika koji nosi teret sveta na svojim leđima, a skoro nikakva karakterizacija tu samo odmaže. Lik njegove žene je uglavnom nepotreban, osim u jednoj promašenoj sceni. Glasovi Javiera Bardema i Melanie Griffith su zamaskirani jeftinim “robo-voice” efektima i stoga nepotrebni, pošto bi to mogli uraditi mnogo jeftiniji glasovni glumci ili govorni automati. Melanie Griffith ima i “telesnu” ulogu, istina kratku, ali pokazuje kako na planu fizičkog izgleda propala ili je uništena serijom operacija.

Možda je Automatu mogoće gledati kao nekakvu alegoriju, na kraju krajeva to je najjednostavnije objašnjenje. Meni je alegorija tu pobegla. Možda autorova beskrajna logika prevazilazi moj smrtni intelekt, ali rekao bih da je reč o nečemu drugom. Automata je samo pretenciozan i nevešt film.

The Giver

2014.
režija: Phillip Noyce
scenario: Michael Mitnick, Robert B. Weide (po romanu Lois Lowry)
uloge: Brenton Thwaites, Jeff Bridges, Meryl Streep, Katie Holmes, Alexander Skarsgard, Odeya Rush, Cameron Monaghan, Taylor Swift

Počevši od Twilight sage, “young adult” filmovi su neka vrsta zlatne koke Hollywooda, ali čini se da taj trend, kao i drugi slični trendovi, ima veoma ograničen rok trajanja. Svima je manje ili više jasno o čemu se tu radi: imamo tinejdžera ili tinejdžerku u nekom mračnom svetu, bilo u vampirskoj sapunici, bilo u nekakvoj SF distopiji koji otkriva opresivnost tog društva i tajne ljudske duše. The Giver je još jedan u nizu takvih filmova, ali se čini da dolazi za nijansu prekasno, što bi se reklo na kraj banketa, kad su i mrvice na stolu upitne. Jedina razlika između njega i još jednog filma zapanjujuće slične tematike (The Maze Runner) je što The Giver ima auru stare škole i referira se na starije filmove poput Logan's Run.
To ne treba da čudi, pošto je to projekat koji se po Hollywoodu vukao 20-ak godina, otkako je istoimeni roman Lois Lowry pokupio neke nagrade i postao ne samo bestseller, nego i neka vrsta obavezne lektire za američke pubertetlije preko koje se oni upoznaju sa naprednim konceptima vage između slobode i bezbednosti. Budimo iskreni, i roman reciklira nekoliko standarda iz značajnijih SF dela, tu su odjeci Orwella i Huxleya, ali po kosmologiji i anti-komunističkoj i anti-egalitarnoj premisi upadljivo podseća na priču Harrison Bergeron Kurta Vonneguta (postoji i TV film iz 1995. i ovom prilikom ga preporučujem kao nešto što treba pogledati). Razlika između Vonnegutove priče i romana Lowrijeve je vreme nastanka, Harrison Bergeron je napisan u jeku Hladnog rata, dok je The Giver, prvi roman u kvartetu romana sa prepletenim likovima u istom svetu, nastao trijumfalnih 90-ih, kada komunistička pretnja više nije postojala.

Najmanje mi je jasno kako je tako plitak i trijumfalistički, usuđujem se reći i nemaštovit romančić za balavurdiju privukao pažnju književne kritike i njuški koje dele nagrade i u čemu je njegova jebena kontroverza da se u nekim školama čita kao lektira, a u drugima je zabranjen. Ne ide mi u glavu ni to kako je ovako nešto privuklo toliku pažnju Jeffa Bridgesa da on, kao producent, 20 godina radi na ubeđivanju studijskih glavešina da se upuste u ekranizaciju.

Iz takvog predloška jasno je da ni film neće biti ništa posebno. Istina je da se Phillip Noyce iz petnih žila trudi da ostavi lični pečat i da posao odradi kako treba. Australski reditelj je majstor akcionih trilera starog kova (Patriot Games, Clear and Present Danger) i The Giver postavlja osvežavajuće staromodno, kao posvetu SF filmovima 70-ih. Ipak se u toj dekadi i formirao kao reditelj. U tom kontekstu, The Giver ima nekog smisla.

Problemi počinju sa pričom koja je plitka. Svet je lišen boje i emocija, egalitaran je, o svemu se brine država (čak nazvana Community) oličena u liku Chief Elder (Streep). Decu rađaju majke kojima je samo to posao, odgajaju odgajateljice kojima je samo to posao, znate kako to dalje ide. Jezik je filtriran od izražavanja emocija, emocije su blokirane tabletama, sećanje na prošli svet je izbrisano, sukoba i ratova nema, ma idila jedna. Na svoj 18. rođendan klinci dobijaju zanimanja kojima će se baviti do kraja života. Njegovi drugari Fiona (Rush) i Asher (Monaghan) dobijaju generička zanimanja, a naš junak Jonas (Thwaites) je izabran da bude nosilac sećanja, što je pozicija veoma visoka, nalik na nekakvo svešteno lice.

 

Njega će obučavati trenutni nosilac sećanja koji postaje davatelj (Jeff Bridges, kao kombinacija The Dude-a, zen-mudraca i pravoslavnog popa u nekakvoj šlampavoj mantiji i sa bradom). On će mu preneti sećanja na pozitivne i negativne stvari iz prošlog sveta, ali, što je još važnije, na emocije, na hrabrost, na opasnosti i iskušenja. Šok je poprilično bolan, ali će Jonas uvideti da je Community represivan svet, i da je na njemu da pokuša da ga razbuca i ljudima vrati sećanja, od njih ponovo učini ljude, a ne robote i sluge sistema.

U samoj izvedbi ima par simpatičnih detalja, film počinje kao crno-beli, a, kako ga gledamo isključivo iz Jonasove perspektive, sa njegovom obukom, sećanjima i emocijama, svet polako dobija boju. Sama sećanja su uglavnom ograničena na XX vek, pojavljuje se i neizbežni rat u Vijetnamu, što je detalj koji više govori o autorima filma i mentalnom sklopu hollywoodskih njuški nego o svetu u koji ga smeštaju. Osim dve duže scene sećanja, jedne vijetnamske i druge sa lovom na slonove, ostatak je dat u vidu “malickovskih” montaža, samo bez mogućnosti da one deluju efektno kao evolucija u The Tree of Life.

Drugi simpatični detalj je izbor glumaca za epizodne uloge Jonasovih “roditelja”. Ima li sarkastičnijeg postupka od dodeljivanja uloge majke koja upozorava na pravila ponašanja i čistotu jezika u maniru sektaškog vernika Katie Holmes, koja je i sama imala iskustvo sa sektom svog bivšeg muža Toma Cruisa. Uloga oca je prigodno dodeljena Alexandru Skarsgardu, naredniku Ledenom iz Generation Kill i vampiru Ericu iz True Blood. Njih dvoje su savršeni par sterilnosti američke distopijske varijacije na temu režima Crvenih Kmera u Kambodži.

 

Jeff Bridges, idejni vođa projekta i producent, ostvario je najbolju ulogu u filmu, u skladu sa svojom reputacijom glumca bez loše uloge. Njegov davatelj je umoran od sveta, pasiviziran, koloritan i mudar i Bridges to pokazuje na najbolji mogući način. Drugo veliko glumačko ime, Meryl Streep je ostala zarobljena u liku koji je ispod njenog glumačkog nivoa, koji je sterilan i dosadan od samog početka.

Sličan problem su imali i mladi glumci u ulogama troje tinejdžera. Brenton Thwaites bi po logici stvari morao biti glavna zvezda filma, ali mu to ne uspeva, što zbog veoma tipskog lika, što zbog veoma ograničenih glumačkih mogućnosti. On će poslužiti možda kao mamac za curice i ništa više. Odeya Rush i Cameron Monaghan su još i manje pamtljivi od njega, imaju još manje filmske kilometraže, a i likovi su im lišeni svake kompleksnosti.

Sve u svemu, The Giver nije loš film, pre bi se nazvao osrednjim. Gledljiv je, generički i nepamtljiv. Njegov problem je druge prirode: laje ispod pogrešnog drveta. “Old school” pristup će biti simpatičan gledaocima kojima će biti odbojna “young adult” tematika i obratno. Čini se da dolazi i u pogrešno vreme, kada ovakvi filmovi počinju da propadaju na blagajnama, dok će publika možda ispratiti neke stare franšize, ali se neće okrenuti novima.