20.12.17

Beach Rats

kritika objavljena na DOP-u
Frankie (Harris Dickinson) praktički živi “dan mrmota” na Coney Islandu, neglamuroznom, šljakerskom delu Brooklyna koji je zaobišla džentrifikacija. Ne studira, ne radi, sitni je diler i krupna danguba koja visi sa istim takvim društvom. Otac mu umire od raka, a on to koristi kako bi krao lekove na recept i drogirao se. Majka (Kate Hodge) bezuspešno želi da uspostavi odnos poverenja s njim. Mlađu sestru kinji zato što može. Ponekad ima devojku kao što je Simone (Madeline Weinstien), ali se prema njoj ponaša kao nezainteresirani skot. A onda noću odlazi u gay chat-sobe. Zanimaju ga po pravilu stariji muškarci, ali ne priznaje da je gay, boji se zbog svog okruženja koje je prilično mužjačko. I kako vreme prolazi, sve više gubi kontrolu.


Eliza Hittman je ime koje bi valjalo zapamtiti na američkoj nezavisnoj i art-sceni. U pitanju je retka autorica distinktivno evropskog (pre svega francuskog) senzibiliteta čiji su filmovi o odrastanju više studije partikularnih problema i obrazaca ponašanja nego priče koje se pričaju sa početkom i krajem. Njen prvenac It Felt Like Love uspeo je više kao studija tinejdžerske seksualnosti koja nas je nekako vezala za svoje likove, film je akcentirao pojedine detalje, a perspektiva je bila bliska i izrazito ženska. Beach Rats, prikazan na Human Rights Film Festivalu, na neki način ponavlja to isto, samo još nekako tematski kompaktnije i sa fokusom na (gay) muškarca, što se može smatrati pomalo neistraženom teritorijom kada su u pitanju autorice.
I zaista, kliše zatvorenog, ponekad agresivnog gay muškarca koji prezire samog sebe i svoju seksualnost je već dosta puta rabljen u kinematografiji, kako onoj usmerenoj na nagrade, tako i nezavisnoj. Ali bilo bi pogrešno gledati Beach Rats samo iz te perspektive. Prvo, zato što je to mačo-okruženje jedino koje Frankie poznaje, a njegova nepisana pravila su jasna: kada se cure ljube međusobno, to je seksi, ali kada to čine momci, to je naprosto pederski. Drugo, što on takav, i inače besciljan, zapravo ne zna šta bi sam sa sobom i nije isključeno da bi se u istoj poziciji našao sve i da je straight.

Jedan od načina na koji Eliza Hittman maksimizira efekat je casting. Britanski glumac Harris Dickinson ne samo da se sjajno vizuelno uklapa u milje brooklynskih zgubidana i da celu tu pozu sjajno skida, kao i da fizički prolazi kao zgođušni, ali ne preterano pametni lelemud, nego i može da zaroni dovoljno u dubinu emocija i da ih prikaže bez reči. Njegovi drugari koje igraju uglavnom neprofesionalni glumci (još jedna od potpisnih stvari za autoricu je izbor naturščika) uglavnom izgledaju isto kao i on, što podvlači uniformnost sredine. Kate Hodge briljira kao majka koja voli svog sina, ali je i dovoljno u svojim problemima i puna joj je kapa njegovih pizdarija da bi ga uvek mogla bezuvjetno trpeti, a Madeline Weinstien, mlada glumica koja se probija na Broadwayu i na televiziji, unosi zgodnu dozu misterije kao cura koja u Frankieju vidi više nego što on vidi u sebi, ali ni ona ne može da se nosi sa njegovim auto-destruktivnim tripovima.
Druga stvar gde Eliza Hittman briljira je stvaranje atmosfere kroz detalje. Tu je itekako prisutan kult tela, pre svega muškog, kojim je obilovao i njen prethodni film iz straight ženske perspektive, uz razliku da je u Beach Rats ona više pažnje posvetila pozama, držanju, gestama nego li trbušnjacima i sunčanju na plaži. Zatim, tu su svi ti fini sociološki i antropološki detalji vezani uz odrastanje i formiranje u današnjem svetu gde, čini se, neograničen izbor stvara šum u kojem ponekad nije baš lako pronaći sebe. To što Frankie traži starije muškarce i to što je tek pred kraj u stanju to verbalizirati samom sebi i svom instant-partneru nisu toliko “daddy issues” (premda ima i toga), koliko potreba za mentorstvom i vođenjem u svetu koji ne poznaje baš najbolje i ne stiže da ga upozna upravo zbog toga što je sve instant i ne ostaje mu dovoljno vremena da neke stvari svari.

Istina je da Beach Rats zna da meandrira i da se gubi u detaljima i repeticijama (koje su smislene, ali svejedno znaju biti naporne), ali nekakva generalna slika se može izvući iz toga. Pažljivo nastudiran i napisan, nežno režiran, briljantno odglumljen i lirski snimljen super-16 kamerom, ovaj film, daleko od savršenog dakako, nam govori o tome da se nama pred očima razvija buduća bitna autorica kojoj će ovaj film biti jedan od onih nesavršenih ranih radova.