The Wild Boys / Les garçons sauvages

2017.

scenario i režija: Bertrand Mandico

uloge: Pauline Lorillard, Vimala Pons, Diane Rouxel, Anaël Snoek, Mathilde Warnier, Sam Louwyck, Elina Lövensohn, Nathalie Richard

The Wild Boys je frustrirajući film. Ne zato što je loš, jer kod od početka do kraja lošeg filma znamo na čemu smo, pa tu nema mnogo toga što nas može frustrirati. Ne, The Wild Boys je frustrirajući jer nije onoliko dobar koliko njegov nadobudni autor misli da je, a nije ni toliko važan, ma koliko bio grandiozno intoniran kao raskošna fantazija o politici spolnosti i rodnosti. Na stranu sva njegova artificijelnost i mnoštvo citata (ili izmenjenih elemenata dignutih iz drugih filmova ekstremno artističke orijentacije), kao i poigravanje sa crno-belom i kolor-fotografijom na filmskoj traci od 35mm, što su legitimni stilski izbori koji se gledaocu i kritičaru mogu svideti ili ne, osnovni utisak je da je u pitanju film čudan čudnosti radi.

Petorica dečaka (koji funkcioniraju kao grupni karakter i koje sve do jednog igraju mlade glumice – prvih pet gorepotpisanih) iz “dobrih familija”, adolescentske dobi i puni hormona, počine grozan zločin – grupno silovanje svoje učiteljice (Richard) koja je njihovu divlju energiju pokušavala kanalizirati kroz teatar. “Olakšavajuća okolnost” je demon kojeg oni zovu Trevor koji ih je na zločin navodno naterao, velike količine alkohola, kao i vrlo ne-učiteljski nastup njihove učiteljice. Vreme i mesto radnje je zrelo do pozno kolonijalno doba – početak XX stoleća na otoku Reunion na istoku Afrike, pa nije teško zamisliti izgovore u stilu “sama je tražila”.

Bilo kako bilo, oni umesto u popravnim domovima ili crkvenim internatima bivaju upućeni na “terapiju” kod nizozemskog Kapetana (Louwyck, viđan u brojnim evropskim festivalskim i žanrovskim filmovima poslednje dekade), odnosno na ono tipično formativno putovanje koje će od divljih dečaka izgraditi solidne muškarce. Kapetan koji ih hrani dlakavim voćem (nekakav grozni hibrid breskve, ličija i nečeg morskog na šta ne biste voleli ni stati), drži na uzdama (bukvalno, tako da postaju deo brodskog mehanizma), pokazuje im jedro sa kosom njihovih prethodnika i svoje tetovirano spolovilo koje je “prošlo svašta”, međutim, s njima ima druge i drugačije planove. Oni uključuju ostrvo izobilja gde se kokosovo mleko guta poput sperme i Dr Séverin(e) – igra ju Elina Löwensohn koju smo gledali u kultnim art-hororima Nadja, Immortality i The Forbidden Room i pretvaranje dečaka u curice.

Penisi (očito prostetički) otpadaju, grudi bubre, promena uzrokuje neprilagođenost i pobunu. Ali odatle ide samo na još čudnije i nelogičnije, ma koliko to besmisleno zvučalo u kontekstu filma čiji sam siže upravo izložio. Problemi logičke prirode (motivacija koja “beži” od scene do scene i oštri obrati koji više nikoga ne mogu iznenaditi – jer film počinje sa silovanjem) očito su posledica manjka vremena utrošenog na pisanje nauštrb onog posvećenog dizajnu. Ostaje nam jedino da ili potpuno prihvatimo autorov fantazijski svet ili da se iz filma isključimo jer sve između toga donosi frustraciju i izuzetno podeljene dojmove u kojem tehničko umeće odnosi prevlast nad kreativnim, a zamišljena neo-feministička alegorija postaje trapavi, teškorukaški manifest koji se, s obzirom da dolazi od muškarca, može protumačiti i kao sprdnja.

 

Ono što je tu izvrsno je umeće iluzije i skretanja pozornosti u vrlo fino podešenoj glumi mladih glumica. Dok se Anaël Snoek može izvući na androginu pojavu na tragu Tilde Swinton, a Vimala Pons na podužu listu uloga u prošlosti, ostale tri do sada još nisu skrenule pažnju na sebe. U toku gledanja filma mi smo tek delimično svesni, ako i toliko (ako smo pozorno čitali imena na špici, recimo) da devojčice igraju dečake. Njihovi glasovi su uverljivo momački, sa sinhronizacijom ili bez nje (što je verovatnije), a njihova prefinjena androginost (ili feminiziranost, kako god) sasvim na tragu klišea onovremenih aristokratskih dečaka čija tela nije oblikovao težački rad, sport ili vojnički trening.

Opet, ovaj festival bizarnosti ima korene koje nije toliko teško trasirati. Tu se jasno očitavaju stari fantastični filmovi i prastara erotika uz par motiva seksualnosti i agresije koji su obrađeni u literaturi i na filmu. Dve reference tu ipak istupaju, od kojih je ona na poljsko-francuskog sineastu sklonog erotici Waleriana Borowczyka direktnije akcentirana, a i u ranijem opusu se Mandico na njega dosta oslanjao. Ona druga, usmerena prema kanadskom autoru Guyu Maddinu više liči na alat za “pakovanje” dugometražnog prvenca.

Bertrand Mandico dolazi iz sveta kratkih filmova, gde je bivao nagrađivan i generalno ostavio trag. Kako to obično biva sa transferom na dugi metar, konačni proizvod ma koliko bio stilski ujednačen, nije dovoljno detaljno promišljen i razrađen na nivou pisanja, a ni režije koja varira od scene do scene, bez osećaja za ritam i tempo velike slike. Manji problem tu je trajanje od blizu dva sata, koliko ambicija da se u tom ipak ograničenom vremenu pokrene preveliki broj tema i izloži previše ideja, a ni činjenica da je The Wild Boys zamotan u foliju šoka, ekscesa i provokacije ne čini stvar uglađenijom.