8.11.18

In Fabric

kritika originalno objavljena na DOP-u
Peter Strickland voli kultne filmove, pametno emulira kultne filmove i, verovali ili ne, tako stvara nove, originalne kultne filmove. Nije tu stvar budžeta (Stricklandovi filmovi ne važe za skupe), niti stvaranja “hype” atmosfere, niti dodvoravanja kritici, Stricklandovi filmovi su jednostavno zaokruženi, pod kontrolom, sjajno dizajnirani, pametni, pratljivi i pamtljivi. Sve navedeno faži i za njegovu najnoviju ekstravagancu pod naslovom In Fabric, upravo uhvaćenom u ponoćnom terminu Viennala.

Reč je zapravo o diptihu o jednoj predivnoj crvenoj haljini koja dolazi sa svojim bagažom, odnosno sa kletvom. Prvi, primetno duži i nešto jači deo prati bankarsku službenicu Sheilu (Marianne Jean-Baptiste) koju život ni pre susreta sa narečenom haljinom ne mazi. Ona je na poslu pod stalnom paskom svojih šefora (cameo uloge komičara Juliana Barratta i Stevea Orama), a kod kuće muku muči sa sinom Vinceom (Jaygann Ayeh) koji živi prolongiranim tinejdžerskim životom i njegovom još i bezobraznijom devojkom Gwen (Gwendoline Christie) koju je u majčinu kuću uselio. Sheila je takođe razvedena od Vinceovog oca i želi da se vrati na “scenu” u smislu izlazaka, zbog čega ostavlja oglase u novinama.

Zavođenje muškaraca je i razlog kupovine haljine, premda je mesto malo do umereno čudno. Atmosfera u prodavnici smeštenoj u retro-stiliziranoj robnoj kući čudna je i sektaška, a od prodavačice Miss Luckmoore (rediteljeva stalna glumica Fatma Mohamed) i njenog rumunskog akcenta se ledi krv u žilama. Oko haljine počinju da se dešavaju još čudnije stvari sa čime, čini se, njeni tvorci itekako imaju veze. Osip na koži je samo početak, haljina je očito sposobna i da se kreće i da pokvari veš mašinu, ali i da ubije čoveka, a pritom je, gle čuda, neuništiva…

Drugi deo radnje prati par iz radničke klase, Babs (Hayley Squires) i majstora za veš mašine Rega (Leo Bill) koji dođe u posed dotične haljine, sa sličnim ishodom. Poveznica je opet u neku ruku robna kuća, kao i kompanijski dvojac šefova, ali to ne znači da se tragedija iz prvog dela ovde ponavlja kao farsa jer su oba dela zapravo jednako uvrnuta, suluda, stilizirana, sa prilično jasnom, ali ne na nos nabijenom metaforom o toksičnosti konzumerizma. Naravno, u svemu tome ne treba tražiti previše logike, jer je reč o filmu koji cilja prvenstveno na senzorni aparat i ugođaj…

Ključni termin je tu “giallo”, žanrovska odrednica koja podrazumeva italijanske fantastične horor-trilere iz 60-ih i 70-ih godina prošlog stoleća, a čega se Strickland već direktno i na meta-nivou hvatao u svom možda i najuspelijem filmu Berberian Sound Studio. U In Fabric je “giallo” logika (odnosno odsustvo logike kao takve) jasna stvar, što se pokazuje u dozirano naivnoj glumi i posebnoj pažnji posvećenoj dizajnu zvuka, međutim stilizacija je potpuno drugačija i britanskija. Vreme radnje su najkasnije pred-internetske 90-te, a scenografija i rasuta rekvizita po filmu asociraju i na ranije dekade, od prelaza između 70-ih i 80-ih (nekako asocira na doba neoliberalne revolucije u ekonomiji i “thatcherizam” sa svim silnim merama štednje), pa do ranijih dekada (recimo sama robna kuća kao koncept asocira na period odmah iza Drugog svetskog rata).

Opet, dok je zaplet sasvim jasna asocijacija i filmska referenca na Halloween III: Season of the Witch, sve oko njega, uključujući i uvrnuti casting, pak, asocira na britansku televizijsku produkciju u ključu nekakve sulude situacione komedije, kao i na “midnight flick” scenu, horore iz Hammer produkcije, ali i filmove Bena Wheatlyja (Sightseers, A Field in England, High-Rise), jednog od najplodnijih i najrelevantnijih britanskih žanrovskih autora danas. U svom tom moru referenci i uticaja, Strickland, pak, ne gubi svoj identitet i prepoznatljivost, svoj humor (neretko prilično crn, a još češće jednostavno uvrnut) i svoja ingeniozna stilska rešenja. On kao autor nikada nije bio kalkulant, čak ni sa filmom sa kojim je zabeležio najveće festivalske uspehe, The Duke of Burgundy.

Lagana nevolja sa In Fabric je to što ima mnogo toga sa čime žonglira istovremeno, pa se u konačnici čini pomalo rastrzanim. Nije to ništa strašno, posebno kad jednom bez rezerve prihvatimo uvrnutost (što nije teško, naročito imajući u vidu špicu) filma. Opet, ovo je jedan od filmova koji zahteva ne samo malo vere, već i angažman od gledaoca, što će ga verovatno držati podalje od redovnih kino repertoara, osuđenog na festivale i ponoćne termine. Zapravo, šteta je to jer je od filmova sa repertoara i bolji i zabavniji.