The Two Popes

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Fernando Meirelles

scenario: Anthony McCarten

uloge: Jonathan Pryce, Anthony Hopkins, Juan Minujin

Iako još ne žanje nagrade u onim prestižnijim kategorijama, Netflix marljivo skuplja nominacije. I jedno i drugo je stvar politike, ali i taktike. Čini se da "streaming" produkcijski gigant ima tačno razrađen plan koje će od svojih filmova poslati u bioskope i kada. Od tri najprominentnija Netflixova filma koji su se ove godine našli u konkurencije za nagrade, The Irishman, Marriage Story i The Two Popes, poslednji je nekako najdiskretniji i najviše "televizijski" u svom izrazu, što samo po sebi nije loše, naročito kada se film oslanja na glumačke izvedbe dvojice velikana kao što su Jonathan Pryce i Anthony Hopkins, obojica u konačnici nominovani za Oscare za svoje uloge.

Većina radnje filma smeštena je u okruženje razgovora koji je tadašnji Papa Benedict XVIII vodio sa svojim budućim naslednikom, argentinskim kardinalom Jorgeom Mariom Bergogliom, a koji se tiče predloga potonjeg da odstupi sa biskupskog mesta i "zaduži" kakvu župu ne bi li mogao ponovo raditi neposredno s ljudima. Kao što znamo, to se odstupanje nije dogodilo, već je nedugo zatim odstupio upravo Benedict, odnosno Joseph Ratzinger, a Bergoglio je postao prvi Papa iz Latinske Amerike, prvi papa iz reda Juzuita i prvi Papa koji je uzeo ime Francisco po svecu asketi.

Ratzinger je od samog početka svoje vladavine bio kontroverzna figura, kako zbog svoje nacističke prošlosti (premda on tvrdi da je pristupio Hitler Jugendu protiv svoje volje) i konzervativnih dogmatskih stavova (naročito po pitanju homoseksualnosti, abortusa i razvoda braka), tako i zbog onoga šta je, odnosno nije činio kada su crkvu potresli skandali, kako interni (pronevere novca), tako i eksterni (brojne afere o pedofiliji). Suprotno njemu, "akademskom" tipu koji je vrlo malo vremena proveo baveći se opipljivim, realnim stvarima, Bergoglio je bio i ostao više "narodski", pratio je fudbal i plesao tango, bio u stalnom kontaktu s ljudima i sebi prebacivao greške iz prošlosti. Uprkos razlikama u ideologiji, dogmatskim i životnim stavovima, njih su dvojica postali i ostali prijatelji.

Njihovim ljudskim odnosom, više nego crkvenim pitanjima, bavi se i film čiju režiju potpisuje Fernando Meirelles, brazilski reditelj filmskoj publici poznatiji po filmovima dosta drugačijeg senzibiliteta poput City of Gods i The Constant Gardener. The Two Popes se najviše može okarakterisati kao ne preterano teška drama sa nekoliko humornih momenata, ali i iskoraka prema filozofskoj i teološkoj raspravi u kojoj dvojica glumaca moraju da sarađuju i da se nadmeću igrajući dve distinktivne javne ličnosti. Zbog scenarija Anthonyja McCartena (Darkest Hour, The Theory of Everything) punog sočnih i mesnatih replika, kao i zbog glume dvojice veterana, ova dvosatna "parlaonica" je ugodna za gledanje.

To, naravno, ne znači da je operisana od sve težine, premda je akcenat u principu na ugodnim momentima muškog prvo rivalstva, a kasnije i prijateljstva, a "televizijsko", odnosno "streaming" poreklo ne oduzima filmu artističku raskoš i autorski komentar koje Meirelles uspeva da na diskretan način progura kroz film. Recimo, "flasback" scene smeštene u Buenos Aires za vreme vojne hunte vizuelno jako odudaraju od ostatka filma, nasuprot letnjoj paleti živih boja imamo oštre crno-bele kontraste, dok poneki od situacionih kadrova kojim se otvaraju scene naglašavaju neznatnost naših likova u odnosu na velelepno zdanje papske letnje rezidencije, a time i njihovu ljudskost.

Čini se da, razvijajući likove i dajući im pozadinske priče, i Meirelles i McCarten favorizuju Bergoglia, što znači da se Anthony Hopkins u ulozi Ratzingera mora više i odlučnije boriti za mesto na ekranu, što mu ne pada teško, čak se videlo da uživa u pojedinim momentima improvizacije, kao što je to onaj sa picom koju halapljivo jede, otvarajući prostora za jedan distinktivan meta-momenat. Jonathan Pryce kao Bergoglio, pak, ima zadatak da pronađe pravi balans kako nadzemaljska dobrota njegovog lika ne bi prerasla u karikaturu, a mudrost u ludost.

Još jedan od nedostataka koji se može zameriti filmu može biti i manjak odlučnosti da se adresiraju problemi unutar crkve, poput stava o pedofiliji među sveštenstvom i izostanka reakcije, što se vidi i u utišavanju tona kada se razgovor između dvojice protagonista povede o tome. Tu Meirelles i McCarten svakako mogu biti oštriji u reimaginaciji susreta dvojice Papa, ali onda bi The Two Popes bio drugačiji film, kritičniji, subverzivniji. Ovako, kao pre svega priča o prijateljstvu dvojice muškaraca i njihovom međusobnom uvažavanju razlici u stavovima uprkos, ostaje na liniji poruke mira i humanosti. Stvarne ili lažne, u slučaju filma, kao i kad je odašilje sama crkva, prosudite sami.