Proxima

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Alice Winocour

scenario: Alice Winocour, Jean-Stéphane Bron

uloge: Eva Green, Zélie Boulant, Matt Dillon, Aleksej Fatejev, Lars Eidinger, Sandra Hüller

Kada je osnovna tema filma toliko puta viđena, kao što je to slučaj sa ženom koja upada u procep između karijere i roditeljstva, kao i između društveno uslovljenih projekcija obe funkcije, čini se da je jedini pristup koji će osigurati svežinu u obradi teme povećanje uloga na astronomski nivo. Ovo poslednje treba shvatiti doslovno: Proxima, novi film izuzetno uzbudljive francuske autorice Alice Winocour, vrti se oko "space tech" inžernjke i razvedene majke kćerkice osnovnoškolskog uzrasta koja se sprema za svoju prvu misiju na svemirskoj stanici MIR.

Njeno ime je Sarah (igra je Eva Green u verovatno najboljoj ulozi karijere) i njoj se ostvario životni san da bude izabrana za jednogodišnju misiju i da poleti u svemir. Od početka je jasno da su astronauti uglavnom klub muškaraca i da na žensko prisustvo gledaju sa podozrenjem, predosećajući nevolju. Ako gledamo čisto fizički plan, možda su i u pravu, uzimajući u obzir biološke razlike, obim i težinu zadataka koje mogu obaviti muškarci ili žene, ali to uvek dolazi u kompletu sa predrasudama na nivou psihologije po kojima su žene, naročito ako imaju porodicu, uvek rastresene na minimalno dve strane i zbog toga nestabilne. Uostalom, vođa misije, američki astronaut Michael (Dillon), takođe oženjen čovek, te predrasude i ne krije, dok ruski kolega Anton (Fatejev) bolje zna da pruži podršku. Njihove različite reakcije plod su različitih kultura u okviru astronautske zajednice, gde je ruska, kao naslednica sovjetske, manje militirazovana i manje mačistička.

To, naravno, ne znači da je Sarah sama po sebi spremna na misiju, bilo u fizičkom, bilo u psihološkom smislu, što će sama na sebi osetiti tek kada se iz Francuske preseli u Rusiju, u čuveni Zvezdani Grad gde se kosmonauti pripremaju za misije. Fizička komponenta podrazumeva mesec dana intenzivnog treninga, a psihološka potpunu promenu dosadašnjeg načina života. Sa jedne strane, tu su strah od pogibije i strah od neuspeha još i pre samog lansiranja. Sa druge, potpuna promena dinamike u porodičnim odnosima, gde se ne snalaze ni Sarah, ni njena kći Stella (Zélie Boulant je možda izabrana zbog fizičke sličnosti sa Evom Green, ali njena dečija gluma je perfektna), kao ni bivši muž Thomas (Eidinger) kome je dodeljena uloga samohranog roditelja na koju možda nije ni pristao. Od svemirske agencije angažovana osoba za psihološku pomoć, Wendy (Hüller), koja balansira između bivših supružnika, njihove kćeri i same agencije, tu može učiniti samo onoliko koliko može, a to nije puno. Situacija nije "normalna", pa za nju ne postoji protokol.

Proxima (naslov je preuzet od imena svemirske misije) nije film radnje, koliko je film stanja, mentalne slike, rutine fizičkog i emocionalnog iscrpljivanja, ličnih, poslovnih i društvenih očekivanja koja se prelamaju preko leđa jedne osobe. Eva Green, za uloge najčešće birana zbog svog zanosnog izgleda i multilingvalnosti, ovde konačno ima priliku da odigra sasvim životnu ulogu, što čini sa izuzetnom sigurnošću i preciznim vođenjem rediteljke koja ima potpuno jasnu viziju. Ostatak likova takođe deluje prirodno uklopljeno oko nje, pa Proxima, čije su izuzetno detaljne akcione scene treninga i priprema upotrebljene za amplifikaciju emocija, ostaje pre svega karakterna studija. Detaljnost scenarija, proceduralna, lingvistička i lokacijska, koji autorica potpisuje u saradnji sa Jean-Stéphanom Bronom, svakako pomaže osećaju autentičnosti, kao i muzika Ryuichija Sakamota, neponovljiva mešavina elektronike i neo-klasike, koja se savršeno uklapa u ambijent i na diskretan način usmerava emocije.

Zaista, čini se da se Alice Winocour, nakon ne baš impresivnog debija u formatu dugometražnog filma, ispraksovala i fokusirala na ljude pod pritiskom, ljude "na ivici nervnog sloma", ljude koji očajnički traže normalnost ili pokušavaju da je kreiraju. Njen prethodni film Disorder, žanrovski kodiran kao triler i centriran na bivšeg vojnika sa PTSP-om koji je primoran da radi kao telohranitelj dok mu se psiha raspada, redak je primer empatičnog ženskog pogleda i muške zanatske efikasnosti koju je pre nje demonstrirala Kathryn Bigelow u ranijoj fazi karijere. U tom smislu, Proxima je više "ženski" film, bez nasilja kao takvog, ali svejedno nabijen emocijom i snažan. Alice Winocour, dakle, ima svoj jedinstveni autorski glas, ali i sposobnost da ga jednako impresivno koristi u različitim registrima.