True History of the Kelly Gang

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Justin Kurzel

scenario: Shaun Grant (prema romanu Petera Careya)

uloge: George MacKay, Essie Davis, Nicgolas Hoult, Orlando Schwerdt, Thomasin McKenzie, Charlie Hunnam, Russell Crowe

Iako je western kao žanr u svojoj domovini, Sjedinjenim Američkim Državama, klinički mrtav već duže vremena, čini se da se kao filmski izraz otkriva, odnosno vraća u modu u Australiji. Zašto i ne bi kada je krajolik sličan, motiv granice civilizovanog sveta isti, a Aboridžini mogu figurirati kao Indijanci. Sa druge strane, istorija Australije ima svoje političke, ekonomske i naročito socijalne specifičnosti koje su garant toga da se američki šablon ne može, odnosno ne mora besomučno reciklirati.

U tom svetlu je Ned Kelly ikonički lik barem koliko Butch Cassidy i Sundance Kid, Billy Kid, Jessie James, Wild Bill i slične revolveraške i odmetničke legende. Njegov status u istoriji Australije je ipak nešto viši, makar u tome da je kao pojava bio unikatan, i da je njegovo odmetništvo imalo kontekst socijalnog bunta, što ga, možda neopravdano, pretvara u kolonijalnu inačicu Robina Hooda. Kelly, naime, nije bio samo običan bandit (običan uopšte nije bio), već je operisao u kontekstu sukoba selektora (zemljoradnika) protiv skvotera (stočara), a te dve grupe kolonista razdvajalo je različito poreklo, svakako socijalno, a često i nacionalno. Selektori su bili robijaši koji su pušteni nakon odsluženja kazne i njihovi potomci, dosta često ne-engleskog (uglavnom irskog) porekla, dok su skvoteri bili dobrovoljni kolonisti koji su došli sa nešto sredstava, veza i društvenog ugleda dovoljnog da uzurpiraju veće posede.

Uprkos naslovu, australski reditelj Justin Kurzel nema ambicija da ispriča istinitu priču. Od toga se ograđuje tekstualnom karticom još i pre prve scene. Scenario Shauna Granta sa kojim je Kurzel sarađivao na svom prvencu The Snowtown Murders (2011) izvorni roman Petera Careya uzima više kao ovlašnu inspiraciju, pa je adaptacija vrlo slobodna. Fokus nije na konkretnim akcijama Kellyja i njegove bande, već na kontekstu, porodičnom i šire socijalnom, koji je presudno uticao na formiranje bandita i pobunjenika koji je ušao u nacionalnu legendu. Ono što valja primetiti je da Kurzel to čini na svoj potpisni način, kreirajući potpuno visceralni „punk” western.

Ceo film je uokviren dugačkim pismom koje Kelly piše svome sinu, pravdajući se time da je on o svom ocu, bivšem robijašu saznavao iz priča drugih jer je bez njega ostao kao dečak. U njegovom odrastanju je ključnu ulogu, dakle, imala majka Ellen (Davis), žena čvrstih stavova i naviknuta na različite životne muke, uključujući i prostituciju nekog oblika – spetljavanje sa engleskim narednikom (Hunnam) koji je možda ubio njenog muža. Mržnja koju Ellen oseća prema Englezima je iskrena i duboka i izazvana je irskim nacionalizmom barem jednako kao i nepočinstvima Engleza prema njoj, mužu i deci.

Ako neko figurira kao očinska figura Nedu Kellyju (kao dečaka ga igra Orlando Schwerdt, mladi glumac sa izuzetnim prisustvom na ekranu), onda je to Harry Power (ko drugi nego Russell Crowe), legendarni odmetnik i poslednji u nizu majčinih ljubavnika koji mladog Neda uzima pod svoje i uči ga zanatu bandita i ubice. Ned možda sam po sebi tome ne naginje, ali nagon za preživljavanjem je jači od bilo kakvih skrupula, što će dovesti do zatvora u kojem će porasti u snažnog i gotovo bezizražajnog mladog čoveka.

Drugi deo filma gde ulogu Neda preuzima George MacKay počinje sa krvavom tučom nalik na one mandingo scene iz Tarantinovog postmodernog westerna Django Unchained. Ned pokušava da živi koliko-toliko pošteno, čak ostvaruje kontakt sa lokalnim inspektorom Fitzpatrickom (Hoult) preko kojeg traži pomilovanje za svog brata koji je već postao karijerni bandit. Jedan od motiva za to poštenje je i ljubav koju počinje da oseća prema prostitutki Mary (McKenzie), ali na scenu opet stupa majka, situacija eskalira i Ned postaje odmetnik kakvog znamo iz legende, sa sve metalnim oklopima i haljinama, kao delom ikonografije koja je plašila snage reda i zakona. Ludilo, makar fingirano, i očaj su zapetljana kombinacija.

Osim obračuna sa policijom na kraju insceniranog kao košmarni, stroboskopski san, Kurzel se ne fokusira na akciju koliko na otrovnost okoline koja formira legendarnog odmetnika. Zatrovani odnosi, a posebno uticaji autoriteta, formalnih i neformalnih, noseći su stub Kurzelove poetike. U prvencu je to bila toksična muževnost, u drugom filmu, Macbeth (2015) slepa ambicija, manipulacija i osećaj predestinacije. Assassin's Creed (2016) je bio skupi hollywoodski promašaj i zapravo anomalija u Kurzelovoj karijeri. True History of the Kelly Gang predstavlja sintezu autorove filmske poetike, film stilizovan tako da se izaziva emocionalnu reakciju.

Dvočinska struktura filma, gde je manje-više sve već postavljeno u prvom činu, rezultira padom u drugoj polovini, ali taj pad je uglavnom ublažen akcentom na glumu. George MacKay ima svoj šou u drugoj polovini filma, zasnovan na kombinaciji ekspresivnosti i mikro-glume. Essie Davis kao majka i sila koja pokreće strašne stvari, pa je stoga emocionalno težište filma, izvrsna je od početka do kraja. Thomasin McKenzie unosi malo osećajnosti, onoliko koliko joj relativno relativno nerazvijen lik dozvoljava, a Nicholas Hoult uspeva da sa svojim likom ne skrene na teritoriju potpune karikature, iako često poseže za manirizmima, što svojim, što tuđim. Kod dve ključne epizode koje su pripale Charlieju Hunnamu i Russellu Croweu rezultati su različiti: Hunnam osim prisustva ne uspeva da pokaže puno toga, dok je Crowe pamtljiv.

Još jedna Kurzelova sjajna intervencija je upotreba muzike. Dok je tradicionalna, sastavljena od balada i pošalica na tragu country-folka, data gotovo ambijentalno, odnosno „in character”, kao nešto što likovima služi za zabavu, nekoliko intermeco pasaža propraćeni su svakako modernijim punk zvukom. Jasno, reč je tu o komentaru, i to prilično jasnoj asocijaciji na anarhiju koje ludilo Neda Kellyja i njegovih kompanjona zaziva. Na kraju, iako je True History of the Kelly Gang neujednačen film, efektan je i uspeva da izazove i emocionalnu reakciju i da ostavi komentar.