Beast

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sigurno se sećate onog trenutka kada CGI mečka pocepa Leonarda Di Kaprija „kao svinja mastan džak“, a sa njime razbuca i do tog trenutka impresivan film ,,The Revenant“ (2015) Alehandra Gonzalesa Injaritua.

Naravoučenije te priče glasilo bi: „Ne šalji CGI zverine na glumce od krvi i mesa ako želiš da ti (filmska) mast ne ode u propast“. Sudeći po filmu ,,Beast“, koji je na pojedinim egzotičnim teritorijama poput Hrvatske premijeru doživeo i pre Amerike kao najznačajnijeg tržišta, islandsko-holivudski reditelj Baltazar Kormakur pouku nije izvukao.

Dobro, možemo se mi malo šaliti na temu CGI-ja, njegovog „pucanja“, a naročito starenja, ali dilema između kompjuterske grafike ili mehaničke animatronike je uglavnom stvar ukusa, autorske poetike ili produkcijskog budžeta. Ono što zapravo „kolje“ filmove u kojima se ljudi hvataju ukoštac sa silama prirodnim (poput raznog zverinja, nepristupačnih terena, kiše, žege, tornada, vulkana...) ili onim natprirodnim (na ovaj ili onaj način modifikovano zverinje, čuda iz svemira, povampireni dinosaurusi i slično) je takozvana „dramaturgija preživljavanja“, koja preuzima diktat nad celim filmom.

Uspelo je Sidniju Lametu i njegovim scenaristima da se izvuku sa pričom o Džeremaji Džonsonu (,,Jeremiah Johnson“, 1972), ali lako je bilo njima kada su dolazili na početak banketa. Uspelo je i Stivenu Spilbergu da kreira novi žanr „prirodnih“ horora sa filmom ,,Jaws“ (1975), premda je još Hičkok ispalio inicijalnu kapislu sa ,,Birds“ (1962). Ali, ne treba zaboraviti da je ,,Jaws“ u svojoj suštini zapravo socijalna metafora, koja „gađa“ zaradu od turizma, a samim tim i kapitalizam.

Ostali filmovi iz podvrste „preživljavanja“ mogli su da nas zadive kao prikaz najnovijih dostignuća filmske tehnologije ili sitnim poigravanjima u sferi dramaturgije. I to bilo u pravcu minimalizma (Džej Si Čandor i Robert Redford u filmu ,,All Is Lost“ iz 2013, Alfonso Kuaron i Sandra Bulok u filmu ,,Gravity“ iz iste godine, Haime Kolet-Sera i Blejk Lajvli u ,,The Shallows“ iz 2016), bilo u pravcu maksimalizma i prokazivanja psihologije mase i rušenja mehanizama po kojima je uređeno ljudsko društvo, poput svih onih filmova sa scenama masovne panike izazvanim erupcijom vulkana, tornadom, cunamijem ili zemljotresom. Ali, te promene u dramaturgiji preživljavanja, barem što se tiče glavnih likova, bile su samo kozmetičke.

Sada pred sobom imamo film te sorte, u kojima je počinilac besni lav, potencijalne žrtve njujorški doktor, njegove dve kćeri-tinejdžerke i njegov prijatelj – lovočuvar, a mesto radnje je južnoafrička savana. Film, doduše, počinje uvodom u kojem lovci (za koje će se kasnije ispostaviti da su lovokradice) ganjaju lavove po noći u rezervatu. Uspevaju da izlove veći deo čopora, ali deo njih ipak strada od alfa-mužjaka kojeg nisu uspeli da ulove.

Doktor Nejt (Idris Elba, po potrebi gospodstven, a po potrebi i žilav) i njegove dve kćeri Nora (Lea Džefriz) i Mer (Ijana Hejli) sleću malim avionom u nacionalni park u savani gde ih dočekuje Nejtov stari prijatelj Martin (Šarlto Kopli sa sve svojim južnoafričkim akcentom). On ih odvodi u svoju kuću, pre nego što se sutradan upute na razgledanje nacionalnog parka. Situacija u okviru familije je pomalo napeta: Martin je zapravo inicijalno bio prijatelj Nejtove bivše, a sada već i pokojne supruge, on ih je čak i upoznao, a kćeri zameraju ocu što je majku „napustio“ pred smrt, iako su se njih dvoje razveli pre nego što se ona razbolela. Odlazak u nacionalni park i njeno rodno selo im je, dakle, prilika da se ponovo povežu i izglade odnose. To, opet, dolazi sa tom cenom da su daleko od civilizacije, bez signala za mobilni telefon i internet, što je devojkama nezamislivo.

U tu svrhu ih Martin sutradan vodi na privatnu safari-turu, podalje od uobičajenih turista, na kojoj mogu videti i uslikati više životinja, a pritom izbeći gužvu, usput im pokazujući „zakone džungle“ i trikove poput rvanja sa dvojicom alfa-lavova koje je on kao mačiće odgojio i pustio u divljinu. Međutim, kada otkriju da je lavici-predvodnici povređena šapa, te posumnjaju na lovokradice, oni odlaze do lokalnog sela i imaju šta da vide – neka životinja, verovatno lav, masakrirala je skoro celokupnu populaciju.

Martin ih uverava da se lavovi inače tako ne ponašaju, premda je čuo legende, referirajući se verovatno na priču o Duhu i Tami koji su napadali radnike na železnici u Istočnoj Africi, opevanu u filmu ,,The Ghost and the Darkness“ (Stiven Hopkins, 1996). Međutim, jednom kada ih lav spazi i napadne, i to u džipu, postaje i ostaje jasno da dotična zverina tačno zna koga napada, kako i zašto. Sa džipom „nasukanim“ na drvo, ranjenim Martinom, lavom koji vreba i sa ograničenom količinom vode, otac i kćeri moraju da prežive...

Naravno, čim se CGI lav pojavio i u solidnoj meri potrgao Martina, i ono malo potencijala za nekakvu drugačiju priču je izletelo kroz smrskani prozor od džipa. Nije tu ni bilo puno potencijala, da se ne lažemo. Karakterizacija likova se svodila na sama opšta mesta, a tragovi šta će se tačno desiti u priči su „telefonirani“ dovoljno rano, i to sa nemalom količinom akcenta. Srećom, Idris Elba i Šarlto Kopli su u stanju da ovakve uloge odigraju prilično ,,usput“, a i svkesni su na kakvom su filmskom setu.

I CGI u tome igra nekakvu ulogu (animatronika bi svakako bila uverljivija), ali Kormakur je makar dovoljno bistar da tog virtuelnog lava ne „snima“ od preblizu, niti da ga u kadru drži predugo. Takođe, moramo imati u vidu da je reč o iskusnom autoru koji rado operiše u sferi akcija, avantura, poduhvata, nesreća i katastrofa, što kompletno fiktivnih, što iz stvarnog života, i koji je čak spreman da u predominantno artističku i niskobudžetnu islandsku kinematografiju „uveze“ holivudski, spektakularni „know how“. Kormakur je takođe i nagledan filmova, pa se ne libi citata i omaža, od kojih su najupadljiviji oni vezani za ,,Jurassic Park“ franšizu (scena u školi, sakrivanje pod klupe, plus majica koju jedna od devojaka tokom skoro celog filma nosi) ili za originalno ostvarenje iz ,,Predator“ serijala (ronjenje u vodi dok lav hoda po molu iznad).

Na kraju, Beast je samo još jedna letnja „žvaka za mozak“, čak elegantnije uslikana u svojoj dramskoj ekspoziciji nego u akcionom finalu. Ali makar znamo koja se tu igra igra, pa stoga ne treba trošiti previše mentalne energije na analizu nečega u čijem stvaranju takođe nije potrošeno mnogo iste.