Saturn Bowling / Bowling Saturne

 kritika objavljena na XXZ

2022.

Režija: Patricia Mazuy

Scenario: Šatricia Mazuy, Yves Thomas

Uloge: Arieh Worthalter, Achille Reggiani, Y Lan Lucas, Frédéric van den Dreissche, Lou Gala, Leila Muse

 

Postoje filmovi kojima je jedna jedina scena dovoljna da se zauvek urežu u sećanje svog gledaoca. Saturn Bowling je primer takvog filma, a scena u pitanju odvija se negde na pola sata trajanja, te služi kao prelaz iz prvog u drugi čin. U pitanju je scena seksa između muškarca i žene koji su se malo pre toga upoznali. Ona počinje regularno, skreće prema strastvenoj, pa gruboj, pa nasilnoj, pa ekstremno nasilnoj, pa onda više ni seks nije poenta, nego upravo to nasilje koje kulminira (prvim) ubistvom u filmu koji inače žanrovski upada u okvir kriminalističkog trilera o lovu na serijskog ubicu.

Možda je upravo ta scena bila razlog da većina filmske kritike ovaj naslov tretira kao vruć krompir koji treba preskočiti, iako je ovde reč o jednom prilično nesvakidašnjem, dubokom i bespoštedno brutalnom filmu koji nas tera da se suočimo ne samo sa današnjim svetom, već i sa svetom kakav egzistira već neko duže vreme. Dodatni razlog za zabrinutost bi bio taj da Patricia Mazuy nije nova i nepoznata na filmskoj sceni, već je u pitanju autorica koja je pažljivo birala projekte i gradila karijeru još od kraja 80-ih. Bilo kako bilo, film je imao premijeru u Locarnu, odakle se vratio praznih ruku, a dalja festivalska turneja je pod znakom pitanja, manje zbog samog filma, a više zbog inicijalne reakcije nekih na isti.

Guillaume (Worthalter) je ambiciozni policajac sa karijerom u usponu i unapređenjem u najavi. Jedina prepreka na tom putu je smrt njegovog oca i nasledstvo u vidu neonski osvetljene, futuristički dekorisane kuglane na rubu grada koja van radnog vremena služi kao jazbina u kojoj se skupljaju očevi prijatelji iz lovačkog društva. Nasuprot njemu, njegov polubrat Armand (Reggiani) živi na margini društva, radeći tek ponekad i uglavnom lutajući ulicama. Njihov prvi susret (posle dužeg vremenskog perioda) ne prolazi baš bajno: Armand odbija da ima ikakve veze s pokojnim ocem, pa čak i da preuzme upravljanje kuglanom (čime bi bratu dosta pomogao), ali će se makar u vezi ovog poslednjeg predomisliti, delom i zbog toga što kuglana dolazi sa stanom iznad.

U međuvremenu, Guillaume mora da reši slučaj brutalnih ubistava mladih žena koja su, čini se, dela jednog počinioca. Usput, oko kuglane i lovaca koji se tu skupljaju se mota aktivistkinja za prava životinja Xuan (Lucas) koje lovci predvođeni Jean-Paulom (van den Dreissche) nikako ne uspevaju da se otresu, a nakon pokušaja napada na njenu organizaciju Guillaume joj priskače u pomoć i između njih se razvija romansa. Pritom, kuglana skriva neke tajne o pokojnom ocu, njegovim drugovima i njihovim navikama koje možda baš i nisu toliko tajne.

Zapravo, ono što Patricia Mazuy postiže sa svojim filmom je to da nas podseti koliko su neke stvari očigledne, ma koliko se mi kao javnost trudili da ih ne vidimo. U tom smislu se čak i ono što je u principu diskvalifikaciona mana svakog krimi-trilera (to da znamo ko je ubica od samog početka) ovde okreće u jednu od ključnih prednosti filma. Suština priče je da ljudi svoju gadost uglavnom ne kriju, i to iz razloga što misle da na to imaju pravo i da im to pripada i da imaju moć to da isteraju. U tom smislu su znakovite pojedine replike i uvrede u dijalogu, kao i činjenica da se u blizini lovaca Xuan oseća ugroženom ne samo kao aktivistkinja, nego i kao žena, jer je sva „korporativna kultura“ oko te klike ništa drugo do slavljenje neumrlog patrijarhata.

Značajno je i to da nas Mazuy vodi u „utrobu“ kuglane, time nam slikajući nešto interne geografije filma i otkrivajući oštre kontraste po pitanju dizajna između delova koji jesu za javnost i onih koji nisu, premda jedni prodiru do drugih. Egzekucija od strane tehničke ekipe je na nivou, posebno što se tiče fotografije Simona Beaufilsa čiji rad može biti nastavak onog na filmu Knife + Heart (2018) Yanna Gonzaleza koji žanrovski nije mnogo različit od ovog, ali i odgovarajuće „synth“ muzike koju potpisuje Wyatt E.

Pažljivo je izabrana i ekipa ispred kamere. Možda se inherentna nespretnost i skrupuloznost između Guillaumea i Xuan može tumačiti manjkom hemije između Worthaltera i Lucas, ali to verovatno nije slučaj, već je sve predviđeno u preciznom scenariju koji autorica potpisuje sa svojim čestim saradnikom Yvesom Thomasom. Opet, nagrade za najinteresantnije uloge treba potražiti na drugom mestu, pre svega u slučaju Achillea Reggianija i toga koliko duboko zahvata igrajući Armanda.

Naravno, nekih nesavršenosti i razočaranja će svakako biti, počevši od toga da je priča zapravo konvencionalna, a njen glavni trik i inovacija se ispostavljaju kao senzacionalistički, pa do toga da drugi i treći čin malo predugo traju i da se razvlače kada je sve već očito. Pa opet, reč je o jednom od retkih filmova koji se u ova doba usuđuju da budu drugačiji, da budu blatantni i da šok koji u sebi nose ne bude sam sebi cilj.