Broken Rage

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svašta je Takeši Kitano postigao za 78 godina života, pedesetak godina glumačke i 36 godina autorske karijere. Nesuđenog inženjera je srce vuklo kao komičarskom zanatu, odakle poreklo vuče i njegovo umetničko ime Bit Takeši i po čemu je najpoznatiji u svom rodnom Japanu. Usput se bavio glumom, slikarstvom, vodio TV emisije takmičarskog karaktera, pisao scenarije za video-igrice...

Globalno je, međutim, najpoznatiji po svojim filmovima. Prvo je uspostavio svoju osnovnu temu, jakuze, kao i precizan stil kojim je pričao priče iz tog sveta, sa širim i udaljenijim planovima, uz minimum dijaloga, ako to nisu duhovite dosetke. S premijerom filma Sonatine (1993) u Kanu je dobio pažnju međunarodne kritike i filmofilske publike, a za Fireworks (1997) Zlatnog lava u Veneciji. Onda je taj stil unekoliko subvertirao svojom velikom trilogijom Outrage koju sačinjavaju naslovni film iz 2010, Beyond Outrage iz 2012. i Outrage Coda iz 2017. godine. Pre dve godine snimio je i samurajski spektakl Kubi, a prošle je izveo pokaznu vežbu na temu „kako se našaliti na račun svog naručioca“ u svom možda oproštajnom filmu Broken Rage.

Naime, Amazon mu je naručio kratki gangsterski film u njegovom prepoznatljivom stilu i to je i dobio u prvoj polovini istog. Enigmatični i samotni plaćeni ubica Miš (sam Kitano, koristeći se personom Bita) dobija naređenja od svog „bosa“ Ema preko restorančića u svom komšiluku. Svoje misije obavlja jednostavno i elegantno, a dokaze o „narudžabama“ uklanja paleći ih u sudoperi svog samačkog stana. Svejedno, svom trudu uprkos, on pada u zamku koju mu postavljaju dvojica detektiva (Tadanobu Asano i Nao Omori) koji ga suočavaju s jedinim mogućim izborom: da se on za njihov račun infiltrira u mafijašku organizaciju kojom upravlja „bos“ Kaneširo (Šido Nakamura) i njegova „desna ruka“ Tomita (Hakurju).

Dok taj prvi deo priča tu tipičnu gangstersku priču kao potpuno ozbiljan, ali ipak elegantan triler u kojem je autor svejedno svestan generičnosti takve priče, drugi deo istu priču priča, ali kroz prizmu komedije i parodije. U suštini, tu imamo priličnu dozu „slepstika“ u kojoj su svi u najmanju ruku nespretni, a često su i budale. Primera radi, našeg će atentatora pri ulasku u kafić vratima udarati i gaziti raspomamljene žene koje na njega i ne obraćaju pažnju, on će uvek sedati na polomljenu stolicu, pištolj će vaditi s pogrešne strane, ubiće pogrešnog čoveka, a uništavajući izvršenu narudžbu će uspeti da zapali svoj stan, dok ga policija neće mučiti batinama, već prisiljavanjem da se nervira gledajući detektiva kako izvodi opasne trikove.

Iako su fotografija Takešija Hamade i montaža samog Kitana u istim ključevima u prvoj i u drugoj polovini filma, autor u funkciji glumca profitira igrajući obe svoje uobičajene persone, onu gangstersku i onu komičnu. Zapravo, najviše profitira od doziranog kontrasta koji uspostavlja među njima zbog toga što je „Bit Takeši“ kao glumac u savršenom dosluhu s Takešijem Kitanom rediteljem.

Tu, međutim, nije kraj njegovom zezanju koje nije samo na svoj račun i na račun svojih naručilaca koji su se drznuli da mu naruče stereotip, već pomalo i na račun nas gledalaca, pa ćemo dobiti i dva intermeca u kojima publika kroz „čet“ preko crnog ekrana upućuje komentare na račun Kitanovog autorskog rada. U završnoj sceni, međutim, Kitano nas podseća da sve to može još i luđe, pa neka mu opet neki Amazon samo naruči neki takav generički sadržaj!

Na kraju, Broken Rage je dobro zezanje i sa svojih tek nešto više od sat vremena trajanja ni u kojem slučaju nije dosadan ili predug. Opet, čemu sve to? Odnosno, jesmo li nakog odgledanog filma bogatiji za neko unikatno iskustvo? Nismo, ali nema ni veze: čak i ako nismo okoreli fanovi, možemo uživati u pošalici koju nam je Takeši Kitano servirao.