The Gorge

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Visoki koncepti mogu da posluže kao alibi da se ni priča, ni scenario ne razrađuju previše jer će se publika upecati baš na koncept. U slučaju filma The Gorge koji nam se upravo ukazao putem striming-servisa Apple TV+, koncept je takav da se spaja romantična komedija s akcionim SF-hororom. Kao kad bi se, recimo, spojili Sleepless in Seatle i The Thing, i to na području naslovne i nedostupne klisure. To svakako zvuči zanimljivo, za početak.

Scenarista Zak Din nam čak servira i ponešto od pozadinske priče, i to kroz žanrovski pismen dijalog. Klisura je primer tajnog partnerstva između Zapada i Istoka još od perioda s kraja Drugog svetskog rata. Svaka od strana patrolira svojom stranom reke, pojedinačni vojnici u svakoj od kula se smenjuju na godinu dana, a kontakt između strana je strogo zabranjen. Dno klisure ne može da se vidi od magle nezdrave i neprirodne boje, a iz te magle ponekad dolaze i čudovišna bića koja se kolokvijalno zovu „praznim ljudima“. Posao održavanje kule je, dakle, uglavnom „domarskog“ karaktera, ali ipak su potrebne i izuzetne vojničke veštine.

To je verovatno razlog zašto je u okviru svog ultra-tajnog projekta gospođa Bartolomju (jedna i jedina Sigurni Viver) angažovala Livaja (Majls Teler), snajperistu koji nema nikog svog i nikome neće nedostajati. Priču iz prethodnog pasusa on neće čuti od nje, već od svog prethodnika Džej Dija (Sope Dirisu) koji ju je, pak, čuo od svog prethodnika. S druge strane klanca, međutim, imamo Litvanku Darsu (Anja Tejlor-Džoj) koja je takođe snajperistkinja, a uskoro će ostati bez ikog svog jer je otac (Vilijam Hjuston) obaveštava da će izvršiti samoubistvo pre nego što ga rak poždere iznutra.

Tu na scenu stupa reditelj Skot Derikson (Doctor Strange, The Black Phone) koji kao da baš uživa u srednjem pasažu u kojem se kombinuju rutine samotnjačkog, disciplinom ispunjenog vojničkog života s ludilom izolacije i iskrice obostranog zavođenja. Te „iskrice“ ponekad mogu baš da „opale“ kao hici kojima se obe strane hvale svojim dostignućima, ali uglavnom su u pitanju sasvim normalne, rukom pisane poruke koje se čitaju pomoću dvogleda.

To se i dalje ne sme i imaće svoje posledice u tome da će dvoje „mladih i zaljubljenih“ prvo „probuditi“ klisuru, a onda će ih ona uvući u svoj košmar. To sve možda i deluje kao „spoiler“, ali i Din i Derikson su zapravo „skuvali“ jedan veći i servirali ga i puno ranije. Uostalom, sekunde kad se konspirativnim tonom priča o skrovitom mestu, jasno nam je da ćemo do njega i doći. Tada The Gorge, nažalost, postaje gledljiv, ali ni po čemu poseban natprirodno-akcioni film s jurnjavom i pucnjavom protiv interesantno zamišljenih, ali pomoću CGI-ja kreiranih monstruma koji, takođe u skladu s onim što obećava, vodi do samog srca „zavere“.

Srećom, to će tek neznatno pokvariti dobar utisak koji izvire iz koncepta kojeg je Din solidno osmislio, a Derikson izvrsno proveo, uz neizbežne akcione i romantične „set-pisove“. Herojski su se, pak, poneli glumci, odnosno dvoje glavnih, koji nešto ovako u suštini blesavo izvode s dubinskom emocijom. Naravno i Majls Teler i Anja Tejlor-Džoj su ozbiljni dramski glumci, osim toga što su jako „bankabilne“ zvezde i može se reći da zaista uživaju u pažnji koju im pruža reditelj, a na kraju i gledaoci.

Zahvaljujući fotografiji Dena Laustsena, film izgleda solidno (toliko da je šteta što neće igrati i na velikim ekranima), a zahvaljujući nesvakidašnjem misku starovremenskih šlagera, sovjetskih i post-sovjetskih obrada pank i novotalasnih klasika i pulsirajuće elektronske muzike Trenta Reznora i Atikusa Rosa dobro i zvuči. Na kraju, upada u paradoks da koncept svojom snagom prekriva priču i trasira je rigidno, ali je do tada u solidnoj meri zabavan.