Crimes of the Future

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kažu da je granica između genijalnosti i ludosti tanka. Ono što je tu posebno zanimljivo je naša argumentacija zašto nešto svrstavamo u jednu, a nešto u drugu kategoriju.

Često se vodimo statusom autora tog nekog spornog dela, pa nam je važnije o kome, nego o čemu se tu radi, a zamka u koju možemo upasti je kreiranje (ili makar praćenje) kulta ličnosti i idolopoklonstva.

Najnoviji primer za tako nešto možemo naći u liku i delu Dejvida Kronenberga, odnosno u njegovom poslednjem filmu ,,Crimes of the Future“, koji nam se nakon svetske premijere koja je u Kanu prošla uz za festival tipične kontroverze (ceo dijapazon reakcija iz publike, od izlazaka iz dvorane tokom projekcije do zviždanja i frenetičnih aplauza nakon iste), upravo ukazala na globalnoj mreži svih mreža. Većini će samo Kronenbergovo ime, kao i činjenica da se vratio na teritotiju koju je sam mapirao decenijama ranije, biti dovoljan motiv da pokušaju da pronađu svetle tačke u filmu koji je skoro pa neverovatno loš po svim aspektima.

Istini za volju, umeo je Kronenberg i ranije da oštro podeli kritiku ili čak da je unisono okrene protiv sebe, ali to je obično bilo u slučaju filmova koji su u datom trenutku bili smatrani atipičnim za njega. Odnosno, kada bi napustio svoju zonu ugodnosti naučne fantastike, telesnog horora i raznih ukrštanja između ta dva.

Možda je njegov film ,,Fast Company“ (1979) kasnije stekao kultni status i možda se oko psihološke drame ,,Crash“ (1995) kasnije stvorio konsenzus da je reč o remek-delu (zanimljivo, oba filma su se u velikoj meri vrtela oko automobila koji su Kronenbergova velika strast), ali to svakako nije bio slučaj sa njegovim čitanjem književnog klasika ,,Madam Baterflaj“, filmom ,,M. Butterfly“ (1993).

U krajnjoj liniji, Kronenberg nas je u novom milenijumu navikao da od njega možemo očekivati neočekivano, prvo sa studijama nasilja ,,A History of Violence“ (2005) i ,,Eastern Promises“ (2007), pa onda i sa pregledom rane istorije psihoanalize ,,A Dangerous Method“ (2011), pogledom u svet velikog biznisa ,,Cosmopolis“ (2012) i Holivuda kroz film ,,Maps to the Stars“ (2014).

Zapravo, prva „podvala“ kojoj Kronenberg pribegava u najnovijem filmu u kojem se navodno vraća korenima je sam njegov naslov. On je preuzet od jednog od autorovih ranih, skoro pa amaterskih uradaka (iz 1970. godine), ali sa njime gotovo da nema veze. Umesto toga, Kronenberg nam zapravo prepakuje ,,eXistenZ“ (1999), seleći radnju naučno-fantstičnog neo-noara iz okvira rasprave o virtuelnoj realnosti u okvir rasprave o evoluciji, trans i posthumanizmu, uz začin telesnog horora.

Vreme radnje je distopijska budućnost u kojoj su (skoro) nestale infekcija i bol, a evolucija je krenula nepredvidljivim, možda čak i opasnim tokom. U tom svetu su pločice od mikro-plastike osnovna hrana za ljude, a operacije „naživo“ izvođene u bilo kojim uslovima „novi seks“.

Naš junak je umetnik Tenser (Vigo Mortensen u trećoj saradnji s Kronenbergom, nakon diptiha o nasilju), jedan od retkih ljudi koji osećaju bol. On pati od ubzanog evolucionog sindroma zbog kojeg se u njegovoj utrobi stalno razvijaju novi organi koji mu pomeraju nervne centre za bol, zbog čega se on mora osloniti na pomoć aparature čak i za banalne funkcije poput spavanja i jela. Tačka koju izvodi sa partnerkom Kapris (Lea Sejdu), a koja privlači puno pažnje, sastoji se od javnih operacija koje ona izvodi na njemu pred živom publikom.

Par, a naročito Tenser, će se naći u centru brojnih intriga koje jedna protiv druge izvode različite grupe. Prva od njih je tajna vladina organizacija Nacionalni registar organa, čiji je cilj popisati i tetovirati sve novonastale organe radi praćenja razvoja njihovih funkcija oličena u naoko prijateljski nastrojenom Vipetu (Don Mekelar) i nervoznoj Timlin (Kristen Stjuart). Druge su policijske sile koje bi ga angažovale da se infiltrira u redove radikalnih evolucionista. A treći su sami evolucionisti predvođeni Langom (Skot Spidman), čovekom kojeg motiviše lična tragedija. Kako je Tenser prinuđen da se oslanja na pomoć drugih ljudi i različite aparature, pitanje je kako se može nositi sa svim tim grupama, a i sa nepredvidljivošću evolucije, a istovremeno ostati human.

Problemi sa filmom počinju od Kronenbergovog scenarija koji zapravo deluje kao kolekcija raznih ideja od kojih su neke intrigantne, ali su sve uglavnom nerazrađene dalje od početne faze. Te ideje su zapakovane u pseudo-eliptične dijaloge koji podrazumevaju da likovi znaju o čemu govore, a da mi ta skrivena značenja treba da pogodimo.

Ali u ovoj jednačini sa previše nepoznatih u kojoj nedostaje čak i bazična kosmologija, odnosno set pravila po kojima stvari funkcionišu, konačni rezultat može biti jedino odustajanje od svega što prevazilazi najbazičniju radnju (koja se, opet, uglavnom sastoji od sastanaka i blebetanja, uz minimum akcije tek ponegde) i vizuelni dizajn filma.

Taj dizajn je očito usmeren prema tome da nas šokira i da poluči nekakav visceralni efekat, ali to će teško učiniti u uslovima siromašnog i zapravo ružnog produkcijskog dizajna čija ružnoća dolazi do izražaja usled nelogičnog osvetljenja, pešačke montaže, pa i Kronenbergove krajnje nenadahnute režije. Zapravo, na tehničkom planu retku svetlu tačku predstavlja originalna filmska muzika Hauarda Šora koja uspeva da nas „oduva“ kombinacijama orkestracijsko-sintisajzerskog epskog ugođaja.

Stvari ne stoje puno bolje ni na glumačkom planu za šta, opet, glavninu krivice treba pripisati režiseru, koji glumce nije uspeo da razigra, pa kriptičnost likova u autorovoj nameri rezultira uglavnom prazninom (ispunjenom sa po par tikova po osobi) u praksi. Vigo Mortensen je često sveden na kostim „gubavca“ (crna mantija s kapuljačom i maskom) kada se pojavljuje u javnosti ili ide na sastanke i na guturalni govor ispod glasa kojim u teoriji dočarava bol svog lika.

Kristen Stjuart reciklira neurotične govorne kadence iz prošlogodišnjeg filma ,,Spencer“ Pabla Laraina, s tom razlikom da je u prethodnom filmu to bilo dramaturški opravdano, a ovde nervozu njenog lika moramo prihvatiti u svojoj datosti. Sa svoje strane, dobro se drže Skot Spidman u dočaravanju unutrašnje patnje, Don Mekelar u hinjenju štreberske dobrohotnosti i Lea Sejdu kao ličnost kojoj je poveren zadatak da bude partnerka genijalnom umetniku i njegova spona sa svetom, dok su njeni interesi u drugom planu. Međutim, i kod Lee Sejdu i kod galerije epizodista koji su uglavnom pokupljeni iz redova evropskih glumaca od Francuske do Grčke (film je kanadsko-britansko-francusko-grčka koprodukcija snimana u okolini Atine) primetno je to da govore lošim engleskim bez ikakvog dramaturški opravdanog razloga.

Konačni utisak bi bio taj da je Dejvid Kronenberg sa ,,Crimes of the Future“ mnogo hteo i mnogo započeo, ali da se nije baš proslavio ni sa razradom ni sa finalizacijom. Možda je i imao ideju šta bi rekao, ali to nije na uverljiv način domislio i iskomunicirao. Nedostatak koherentnosti ostaje glavna odlika filma i rezultira priličnom frustracijom s pozicije gledaoca, ali ne onom frustracijom koja bi nas naterala da razmislimo o smeru u kojem se svet kreće, nego frustracijom zbog činjenice da moramo da se bakćemo sa nečim ovakvim.

Maps to the Stars

tekst originalno objavljen na: FAK-u

2014.

režija: David Cronenberg

scenario: Bruce Wagner

uloge: Mia Wasikowska, Julianne Moore, John Cusack, Olivia Williams, Evan Bird, Robert Pattinson, Sarah Gordon, Carrie Fisher

Jedan od filmaša koji je uhvatio stazu promene i te staze se drži (toliko da je kod njega promena gotovo jedina konstanta) je David Cronenberg. Od njega smo po pravilu očekivali “body horror” i on nam je do dostavljao na redovnoj bazi na početku svoje karijere (izuzev Fast Company, što je opet deo jedne njegove privatne opsesije). U žanr koji, ako nije izmislio, onda ga je barem definirao, Cronenberg polako uvodi druge elemente, kibernetiku i psihološku (ili bolje psihoanalitičku) komponentu, koje polako preuzimaju osnovu njegovih filmova.

Psihoanaliza se kod njega učvrstila 90-ih i krenula u interakciju sa društvenim temama i promišljanjem sveta i civilizacije i ostala sastavni element većine njegovih filmova. A oni su postali najrazličitiji mogući, snimani posebno ili u parovima. Mnogima diptih o nasilju A History of Violence / Eastern Promises nije najbolje seo, mnogi su pomislili da se Cronenberg udaljava od svoje biti (ako epitet žanrovskog autora može biti nečija bit). Meni, sa druge strane, nikako nije odgovarao A Dangerous Method, kostimirana drama nominalno o istoriji psihoanalize, a zapravo ko zna o čemu. Najnoviji film Maps to the Stars je opet deo diptiha (nazovima ga “hermetičkim”) sa prethodnim Cosmopolisom. Oba filma se bave skoro potpuno zatvorenim krugovima, Wall Streetom i Hollywoodom, i indirektno se bave trulim temeljima kapitalističkog društva i u oba filma igra poprilično “daskasti” Robert Pattinson. Ali, kao što su ta dva društva i pojavno i po mehanizmu različita, tako su različiti i filmovi koji ih tretiraju.

Osim Pattinsona, zajednička im je i hladnoća, klinička preciznost sa kojom se Cronenberg hvata disekcije, ali to je nešto kao Cronenbergov “trademark” koji potiče iz njegove prirodnjačke prošlosti (studirao biologiju pre prebacivanja na književnost). On postavi metodologiju i pusti stvari da se razvijaju. Pored te hladne distance, u Maps to the Stars ima svega i svačega: porodične drame (hm, tragedije), satire, Hollywooda, sociologije slave i moći, psihologije instanta, fantazije, horora, ludila, incesta, duhova prošlosti i duhova sadašnjosti i “žlica” ili dve Lyncha.

Imamo dve povezane familijarne priče. Prva počinje sa Agathom Weiss (Wasikowska), mladom devojkom koja opekotine po telu krije dugim rukavicama i konzervativnom odećom, koja sleće u Los Angeles i seda u iznajmljenu limuzinu. Vozaču Jeromu Fontani (Pattinson), jedinom, hajdemo reći, neutralnom posmatraču, prodaje priču da upravo dolazi sa Floride i da je bila dete-glumac nekada davno, ali Los Angeles i Hollywood poznaje malo suviše dobro da bi ta priča bila uverljiva. Kasnije saznajemo da je Agatha deo “klana” Weissovih i njihova crna ovca koje su se oni javno odrekli, a koja želi da se sa njima pomiri, ma šta to značilo.

A Weissovi su priča za sebe. Klinac Benjie (Bird) je dete-glumac, zvezda komične franšize i za obnovu uloge mora da se testira, pošto je neko vreme proveo na rehabilitaciji od droge. Isprva ga vidimo kako obavlja svoju “celebrity vizitu” umirućoj devojčici, zatim kako se dere na asistenta koji je fulao traženu dijagnozu, kako visi po klubovima sa nešto starijim kolegama i koleginicama teen-zvezdama i kako maltretira mlađeg partnera (ali boljeg glumca) na snimanju. Slika i prilika “celebrity” moći u ranoj dobi. Njegova majka (Williams) ima jedino zaduženje da bude njegov agent i menadžer, te da usmerava njegovu karijeru i tera tabloide. Familijarni patrijarh, otac Stafford (Cusack) je guru self-helpa, psihoterapeut, masažni terapeut, prodavac zmijskog ulja, magle i šarenih laža koji je u Hollywoodu stekao bogatstvo, moć i poštovaoce.

Jedna od njih je i centralna figura druge priče, Staffordova pacijentkinja Havana Segrand (Moore), ostarela i propala glumica koja je u Hollywoodu odrasla i bila bi uspešnija kao menadžer. Ona očajnički želi da se vrati na velike ekrane, a posebno je fiksirana na ulogu koju je njena pokojna majka igrala u filmu iz 60-ih. To, naravno, znači da sa njenim odnosom prema pokojnoj majci nije sve u najboljem redu, a majka će se pojavljivati i kao duh (Gordon). Dve priče se spajaju kada Agatha počne da radi kao Havanina asistentkinja i samo je pitanje trenutka kada će sve otići u vražju mater u ekploziji duboko zakopanih i dobro čuvanih tajni.

Mesto radnje je Hollywood i to nije ništa novo. Još od novohollywoodskih vremena postoji običaj da se povremeno istakne surova, socijalno nepravedna i psihički poremećena (The Day of The Locust) ili košmarna (Mullholand Dr) komponenta fabrike snova. U poslednje vreme imali smo brojne primere filmova koji su uzimali Hollywood na zub, od napušenog preseransa This is The End, preko filmova o “rubnim zanimanjima” (In a World, Trust Me) do veoma oštrog igrano-animiranog filma The Congress, pa čak i razigranog, na Broadway smeštenog Birdmana možemo dodati u isti koš. Ovde se, i pored fiktivnih glavnih likova (osim Carrie Fisher u cameo ulozi same sebe), Hollywood ne čini kao nekakva izmišljena konstrukcija, nego kao verodostojni prikaz. Tome pomaže i gađanje sa imenima (pominje se izvesni Harvey, pominju se i Ryan Gosling i P.T. Anderson) i vidimo stvarne lokacije, filmske studije i ulice.

Jedan od razloga za to što Maps to the Stars deluje uverljivo je i činjenica da je scenario (a i novelizaciju, zlu ne trebalo) napisao Bruce Wagner, insajder / autsajder u svetu bogatih i slavnih, svestrani autor (romani, stripovi, scenariji, režija) i bivši šofer slavnih (eto poveznice sa Pattinsonovim likom). U zavisnosti od pozicije gledaoca, njegova perspektiva može biti iskrena do srži, a može biti i lažna i folirantska, pošto Wagnera ni posle ovako oštre kritike bogati, slavni i moćni nisu isterali iz svog društva. Njegov scenario je razigran, ali precizan, humorističan, ali otrovan, fantastičan, a opet nekako realan. Ide i u širinu i u dubinu, i jedina opipljiva mana (ako je to mana uopšte) mu je to što se na kraju suviše glatko sklapa u jednu celinu. U svakom slučaju, čak i kad ga “ne kupujemo” i kad mislimo da preteruje, dovoljno je zabavan da nas drži i ne ispušta ni na trenutak.

Razlog za to su i solidni do odlični likovi i sjajni glumci koji ih igraju. Možda zvuči neverovatno da je najsvesnija i najrealnija osoba u filmu histerična i površna žena pred klimaksom koja zna i priznaje da je starost čeka iza ugla i da mora ugrabiti svoju poslednju šansu da ne padne u zaborav. Julianne Moore je igra perfektno, iako je to njen manje ili više standardni arsenal glumačkih trikova. Izvedba joj je donela nagradu u Cannesu, a šuška se i o nominaciji za Oscara (pitanje je samo glavna ili sporedna uloga, u filmovima sa više priča je to uvek tako). Evan Bird (serija The Killing) je brutalno uverljiv kao Benjie, iako je lik malo karikaturalan. Doslovno, želimo da ga pridavimo, ali se ipak setimo da je to samo jedan običan balavac. Olivia Williams ima nešto bolje napisanu ulogu od svog proseka i unosi dovoljno ličnog pečata, ali njen lik majke na ivici nervnog sloma je zapravo najmanje upečatljiv od svih koji su u priči. Mia Wasikowska potvrđuje svoj “typecast” male čudakinje i posao radi sjajno, samo je pitanje kako će to uticati na njenu dalju karijeru. John Cusack je ovde ostvario jednu od svojih najboljih uloga ikada, prosto ti agresivni i ludački tipovi mu odlično leže. Pattinson je, rekoh, malo daskast, ali to čak i nije neka prepreka za njegovu poziciju neutralnog i zbunjenog posmatrača. Cronenberg se čak u filmu nekoliko puta grubo šali na njegov račun i na račun njihove prethodne saradnje u Cosmopolisu.

Neki će pomisliti, potpuno krivo, da Cronenberg “pljuje na ruku koja ga hrani”. To ne može biti dalje od istine. Njegova saradnja sa Hollywoodom i studijskim sistemom je vrlo ograničena i sporadična, njegovi izvori finansiranja su drugde, na kraju je i njegova publika drugde. Otud premijera u Cannesu, hitra evropska bioskopska distribucija uporedo sa festivalskom turnejom, pa onda “kod kuće” u Torontu. Američka distribucija će verovatno biti ograničena, Maps to the Stars nije sniman sa idejom o velikoj zaradi. Po poslovnom pristupu, a ne samo po nadrealnim motivima, ovo dosta liči na Lyncha, autorska sloboda je tu iznad pustih miliona.

Bilo kako bilo, ta autorska sloboda je ovde uradila plodom. Priznajem, subjektivan sam. Ja sam “movie nerd” i gotovo fetišistički uživam u pogledima unutar Hollywooda, u analizama pojmova slave i moći i u pogledima u ludilo glumaca i umetnika. Maps to the Stars je izuzetno zanimljiv film koji nastupa na nekoliko frontova, spaja malo previše stvari, skače iz realizma u nadrealizam i nazad, ali uspeva biti koherentan i koncizan. Da ne pominjemo uvrnut i otrovan. Svakako ima moju preporuku.