20.12.14

Maps to the Stars

tekst originalno objavljen na: FAK-u

2014.
režija: David Cronenberg
scenario: Bruce Wagner
uloge: Mia Wasikowska, Julianne Moore, John Cusack, Olivia Williams, Evan Bird, Robert Pattinson, Sarah Gordon, Carrie Fisher

Jedan od filmaša koji je uhvatio stazu promene i te staze se drži (toliko da je kod njega promena gotovo jedina konstanta) je David Cronenberg. Od njega smo po pravilu očekivali “body horror” i on nam je do dostavljao na redovnoj bazi na početku svoje karijere (izuzev Fast Company, što je opet deo jedne njegove privatne opsesije). U žanr koji, ako nije izmislio, onda ga je barem definirao, Cronenberg polako uvodi druge elemente, kibernetiku i psihološku (ili bolje psihoanalitičku) komponentu, koje polako preuzimaju osnovu njegovih filmova.
Psihoanaliza se kod njega učvrstila 90-ih i krenula u interakciju sa društvenim temama i promišljanjem sveta i civilizacije i ostala sastavni element većine njegovih filmova. A oni su postali najrazličitiji mogući, snimani posebno ili u parovima. Mnogima diptih o nasilju A History of Violence / Eastern Promises nije najbolje seo, mnogi su pomislili da se Cronenberg udaljava od svoje biti (ako epitet žanrovskog autora može biti nečija bit). Meni, sa druge strane, nikako nije odgovarao A Dangerous Method, kostimirana drama nominalno o istoriji psihoanalize, a zapravo ko zna o čemu. Najnoviji film Maps to the Stars je opet deo diptiha (nazovima ga “hermetičkim”) sa prethodnim Cosmopolisom. Oba filma se bave skoro potpuno zatvorenim krugovima, Wall Streetom i Hollywoodom, i indirektno se bave trulim temeljima kapitalističkog društva i u oba filma igra poprilično “daskasti” Robert Pattinson. Ali, kao što su ta dva društva i pojavno i po mehanizmu različita, tako su različiti i filmovi koji ih tretiraju.

Osim Pattinsona, zajednička im je i hladnoća, klinička preciznost sa kojom se Cronenberg hvata disekcije, ali to je nešto kao Cronenbergov “trademark” koji potiče iz njegove prirodnjačke prošlosti (studirao biologiju pre prebacivanja na književnost). On postavi metodologiju i pusti stvari da se razvijaju. Pored te hladne distance, u Maps to the Stars ima svega i svačega: porodične drame (hm, tragedije), satire, Hollywooda, sociologije slave i moći, psihologije instanta, fantazije, horora, ludila, incesta, duhova prošlosti i duhova sadašnjosti i “žlica” ili dve Lyncha.
Imamo dve povezane familijarne priče. Prva počinje sa Agathom Weiss (Wasikowska), mladom devojkom koja opekotine po telu krije dugim rukavicama i konzervativnom odećom, koja sleće u Los Angeles i seda u iznajmljenu limuzinu. Vozaču Jeromu Fontani (Pattinson), jedinom, hajdemo reći, neutralnom posmatraču, prodaje priču da upravo dolazi sa Floride i da je bila dete-glumac nekada davno, ali Los Angeles i Hollywood poznaje malo suviše dobro da bi ta priča bila uverljiva. Kasnije saznajemo da je Agatha deo “klana” Weissovih i njihova crna ovca koje su se oni javno odrekli, a koja želi da se sa njima pomiri, ma šta to značilo.
A Weissovi su priča za sebe. Klinac Benjie (Bird) je dete-glumac, zvezda komične franšize i za obnovu uloge mora da se testira, pošto je neko vreme proveo na rehabilitaciji od droge. Isprva ga vidimo kako obavlja svoju “celebrity vizitu” umirućoj devojčici, zatim kako se dere na asistenta koji je fulao traženu dijagnozu, kako visi po klubovima sa nešto starijim kolegama i koleginicama teen-zvezdama i kako maltretira mlađeg partnera (ali boljeg glumca) na snimanju. Slika i prilika “celebrity” moći u ranoj dobi. Njegova majka (Williams) ima jedino zaduženje da bude njegov agent i menadžer, te da usmerava njegovu karijeru i tera tabloide. Familijarni patrijarh, otac Stafford (Cusack) je guru self-helpa, psihoterapeut, masažni terapeut, prodavac zmijskog ulja, magle i šarenih laža koji je u Hollywoodu stekao bogatstvo, moć i poštovaoce.

Jedna od njih je i centralna figura druge priče, Staffordova pacijentkinja Havana Segrand (Moore), ostarela i propala glumica koja je u Hollywoodu odrasla i bila bi uspešnija kao menadžer. Ona očajnički želi da se vrati na velike ekrane, a posebno je fiksirana na ulogu koju je njena pokojna majka igrala u filmu iz 60-ih. To, naravno, znači da sa njenim odnosom prema pokojnoj majci nije sve u najboljem redu, a majka će se pojavljivati i kao duh (Gordon). Dve priče se spajaju kada Agatha počne da radi kao Havanina asistentkinja i samo je pitanje trenutka kada će sve otići u vražju mater u ekploziji duboko zakopanih i dobro čuvanih tajni.
Mesto radnje je Hollywood i to nije ništa novo. Još od novohollywoodskih vremena postoji običaj da se povremeno istakne surova, socijalno nepravedna i psihički poremećena (The Day of The Locust) ili košmarna (Mullholand Dr) komponenta fabrike snova. U poslednje vreme imali smo brojne primere filmova koji su uzimali Hollywood na zub, od napušenog preseransa This is The End, preko filmova o “rubnim zanimanjima” (In a World, Trust Me) do veoma oštrog igrano-animiranog filma The Congress, pa čak i razigranog, na Broadway smeštenog Birdmana možemo dodati u isti koš. Ovde se, i pored fiktivnih glavnih likova (osim Carrie Fisher u cameo ulozi same sebe), Hollywood ne čini kao nekakva izmišljena konstrukcija, nego kao verodostojni prikaz. Tome pomaže i gađanje sa imenima (pominje se izvesni Harvey, pominju se i Ryan Gosling i P.T. Anderson) i vidimo stvarne lokacije, filmske studije i ulice.
Jedan od razloga za to što Maps to the Stars deluje uverljivo je i činjenica da je scenario (a i novelizaciju, zlu ne trebalo) napisao Bruce Wagner, insajder / autsajder u svetu bogatih i slavnih, svestrani autor (romani, stripovi, scenariji, režija) i bivši šofer slavnih (eto poveznice sa Pattinsonovim likom). U zavisnosti od pozicije gledaoca, njegova perspektiva može biti iskrena do srži, a može biti i lažna i folirantska, pošto Wagnera ni posle ovako oštre kritike bogati, slavni i moćni nisu isterali iz svog društva. Njegov scenario je razigran, ali precizan, humorističan, ali otrovan, fantastičan, a opet nekako realan. Ide i u širinu i u dubinu, i jedina opipljiva mana (ako je to mana uopšte) mu je to što se na kraju suviše glatko sklapa u jednu celinu. U svakom slučaju, čak i kad ga “ne kupujemo” i kad mislimo da preteruje, dovoljno je zabavan da nas drži i ne ispušta ni na trenutak.


Razlog za to su i solidni do odlični likovi i sjajni glumci koji ih igraju. Možda zvuči neverovatno da je najsvesnija i najrealnija osoba u filmu histerična i površna žena pred klimaksom koja zna i priznaje da je starost čeka iza ugla i da mora ugrabiti svoju poslednju šansu da ne padne u zaborav. Julianne Moore je igra perfektno, iako je to njen manje ili više standardni arsenal glumačkih trikova. Izvedba joj je donela nagradu u Cannesu, a šuška se i o nominaciji za Oscara (pitanje je samo glavna ili sporedna uloga, u filmovima sa više priča je to uvek tako). Evan Bird (serija The Killing) je brutalno uverljiv kao Benjie, iako je lik malo karikaturalan. Doslovno, želimo da ga pridavimo, ali se ipak setimo da je to samo jedan običan balavac. Olivia Williams ima nešto bolje napisanu ulogu od svog proseka i unosi dovoljno ličnog pečata, ali njen lik majke na ivici nervnog sloma je zapravo najmanje upečatljiv od svih koji su u priči. Mia Wasikowska potvrđuje svoj “typecast” male čudakinje i posao radi sjajno, samo je pitanje kako će to uticati na njenu dalju karijeru. John Cusack je ovde ostvario jednu od svojih najboljih uloga ikada, prosto ti agresivni i ludački tipovi mu odlično leže. Pattinson je, rekoh, malo daskast, ali to čak i nije neka prepreka za njegovu poziciju neutralnog i zbunjenog posmatrača. Cronenberg se čak u filmu nekoliko puta grubo šali na njegov račun i na račun njihove prethodne saradnje u Cosmopolisu.
Neki će pomisliti, potpuno krivo, da Cronenberg “pljuje na ruku koja ga hrani”. To ne može biti dalje od istine. Njegova saradnja sa Hollywoodom i studijskim sistemom je vrlo ograničena i sporadična, njegovi izvori finansiranja su drugde, na kraju je i njegova publika drugde. Otud premijera u Cannesu, hitra evropska bioskopska distribucija uporedo sa festivalskom turnejom, pa onda “kod kuće” u Torontu. Američka distribucija će verovatno biti ograničena, Maps to the Stars nije sniman sa idejom o velikoj zaradi. Po poslovnom pristupu, a ne samo po nadrealnim motivima, ovo dosta liči na Lyncha, autorska sloboda je tu iznad pustih miliona.
Bilo kako bilo, ta autorska sloboda je ovde uradila plodom. Priznajem, subjektivan sam. Ja sam “movie nerd” i gotovo fetišistički uživam u pogledima unutar Hollywooda, u analizama pojmova slave i moći i u pogledima u ludilo glumaca i umetnika. Maps to the Stars je izuzetno zanimljiv film koji nastupa na nekoliko frontova, spaja malo previše stvari, skače iz realizma u nadrealizam i nazad, ali uspeva biti koherentan i koncizan. Da ne pominjemo uvrnut i otrovan. Svakako ima moju preporuku.