21.12.14

20.000 Days on Earth


2014.
režija: Iain Forsyth, Jane Pollard
scenario: Iain Forsyth, Jane Pollard, Nick Cave

Počinje sa mozaikom fotografija iz života Nicka Cavea, od najranijeg detinjstva, preko mladosti do zrele izvođačke dobi, venčanja sa Susie Bick, rođenja dece... Sa druge strane ekrana je brojač koji počinje od 1 i penje se prema 20.000, prateći dane koje je Cave proveo na Zemlji. Ne prenosi se to tačno i bez ostatka u godine, ali recimo da je to blizu 55 godina.
Film nas vodi kroz jedan “običan” dan u životu slavnog muzičara, pesnika, izvođača, mudrosera, mistifikatora i polu-boga, koji se, eto, poklapa sa ti da je dan nekako “okrugao”. Vidimo ga kako se budi u ukusno zamračenoj sobi, kako piše na staroj pisaćoj mašini, kako šara po nekoj knjižici, kako pretače tekstove u pesme i to u raznim fazama, od nekakvih polu-tupavih “jam sessiona” i improvizacija na temu Lionela Ritchija i kratke kafe s mlekom, pa do ozbiljnog rada na ozbiljnim pesmama na za sada poslednjem albumu Push The Sky Away. Upoznati smo i sa njegovim zakazanim obavezama tog dana: mora otići kod svog terapeuta i mora svratiti do arhiva. Usput će se tu uglaviti ručak sa Warrenom Ellisom, njegovim trenutno najznačajnijim kreativnim partnerom i priviđenja nekadašnjih saradnika (pojavljuje se i Kylie, naravno) dok se vozika po “hoće kiša – neće kiša” Brightonu gde živi, iako teško podnosi englesko vreme.
Biće tu svega, filozofije, uspomena iz detinjstva i mladosti, priče o krativnosti, o stvaranju, o poeziji, muzici, biznisu, turnejama, reputaciji, seksu i pornografiji, mudrovanju, nastupanju, izgradnji te neke persone za javne potrebe. Pominje se i drogiranje i religija, pominje se odnos sa publikom, relativnost vremena. Kao i u svojim tekstovima, Cave izvodi mađioničarski trik: priča nam nepovezane ili slobodno asocirane stvari, više slike i utiske nego nešto što ima glavu i rep i pokušava da bude celovito. I nama sve to opet deluje lično, iskreno, otvoreno, a stari lisac je postigao upravo ono što je hteo: vrteo nas je u krug i dao nam još malo svoje persone, ali nikad svoje stvarne, životne ličnosti. Cave je bio i ostao “image”, prizor.
Pozitivno sa 20.000 Days on Earth je da nije u pitanju dokumentarac o poznatom muzičaru na koji smo navikli. “Talking heads” u vidu njegovih poznanika, saradnika, kolega pričaju o njemu, on obavlja kao šatro dnevne rutine, spema se za nastup, ima tremu u garderobi, znoji se i luduje na pozornici pred publikom. Opet, ovo nije ni nekakva simulacija njegovog običnog dana u kojem nas on, iako pod strogom kontrolom, uvodi u intimu. Zapravo, sve je lažno, uređeno, iskonstruirano. Navešću primer da njegov arhiv nije u Brightonu, nego u Melbourneu. I da se pred psiho-terapeutom ponaša kao da se prvi put vide (što bi za Cavea bilo malo čudno) uz ono poznato opšte mesto “pričajte mi o svom ocu/majci/detinjstvu”. Od jutra do večeri, sve je kao postavljeno na pozornicu, ali opet nam deluje nekako originalno, čak i iskreno.
Problem sa ovakvim filmovima i ljudima kao što je Nick Cave je što, za razliku od njegove muzike, njegova filozofija (ovde data kroz sveprisutnog naratora) može da zapila. On je rešio da nas daruje sa nečim mudrim ili “mudrim”, bili mi spremi na to ili ne. Ne kažem da ništa od toga nije vredno pažnje, naprotiv. Samo je teško za praćenje celih 90 i više minuta, ume biti nepovezano, čini se bez koncepta i strukture. Iain Forsyth i Jane Pollard se zbog toga jako trude da ne udave, scene smenjuju upravo kad i kako treba i ubacuju poneki muzički intermezzo, bilo da se radi o snimanju neke od novijih pesama, bilo da se radi o koncertnim snimcima, u kojima u praksi vidimo ono o čemu Cave neprestano priča, njegove uspomene, njegov pristup, njegovu kreativnu energiju i sve ono što je na njega uticalo.
Ovako odmeren, ispoliran, istovremeno običan i neobičan, dokumentarac, mockumentary i drama, 20.000 Days on Earth je jedan odličan film, možda i za više gledanja sa guštom.