29.12.14

Begin Again

2013
scenario i režija: John Carney
uloge: Mark Ruffalo, Keira Knightley, James Corden, Hailee Steinfeld, Catherine Keener, Yasiin Bey, Adam Levine, Cee Lo Green

John Carney je pogodio ukus publike sa svojim hitom Once (2006), modernim romantičnim mjuziklom o dvoje ljudi koji šetaju Dublinom, snimaju album i pričaju ljubavnu priču. Kombinacija elemenata se činila dovoljno iskrenom, pa se to svidelo i publici i kritici. Sedam godina kasnije, Carney se vratio temi i snimio Begin Again. Nije ovo nastavak u strogom smislu reči, zapravo više podseća na one “neformalne” nastavke gde se postavi slična osnova, a snimi potpuno drugi film. Kao što to biva, štos koji je upalio jednom ne mora upaliti i drugi put.
Begin Again je zbrka, tematski i kompozicijski. Prati dvoje ljudi kojima je sreća okrenula leđa i prodaje priču kako od dve propale firme može da se napravi jedna dobra. Dan (Ruffalo) je muzički producent koji dobija otkaz u firmi koju je sam osnovao. Razveden je od Miriam (Keener) i nema baš neki odnos sa kćerkom Violet (Steinfeld). Pije kao smuk i na ivici je samoubistva. Gretta (Knightley) je britanska kantautorica koju je u New York doveo njen dečko i muzički partner (Levine), pa ju je prevario i ostavio čim je okusio malo slave. Ona se posle zbuksala u stan kod drugara, uličnog muzičara (Corden) i tu troši poslednje newyorške dane pe nego što se popišana vrati kući.

Srećom, drugar će je odvesti u jedan bar sa otvorenim mikrofonom i tu će je Dan čuti i doći na ideju da joj on producira album i vrati se na svoj posao u izdavačkoj kući. Ideja je da album snime na najrazličitijim lokacijama u New Yorku sa brojnim “session” muzičarima i da će to biti nešto zaista originalno i fenomenalno. Čisto onako, da je ta ideja iole valjana i izvodljiva, toga bi se setile glavešine još 60-ih, muzika se ne bi snimala u studiju i producirala nego bi se hvatao taj “organski” zvuk grada.
Ovakva folirantska pizdarija je i najmanji problem, barem je filmična i omogućava slikanje New Yorka koji kao deluje autentično, a u biti je sve artificijelno kao na razglednici. Ipak, to je New York, grad koji jednostavno volim da gledam, pa ću oprostiti. Problem je što takvi lažnjaci izbijaju posvuda u filmu. Malo se upućuju kritike na račun muzičkih kuća, preproduciranih pesama i albuma, kontrole imidža i identiteta umetnika, a malo se sve to glamurizira, svesno ili ne, dovođenjem muzičkih zvezda (Levine, Green, Bey – Mos Def) da manje ili više igraju sami sebe. Tako da u konačnici imamo jednu shizofrenu, a opet tako životnu situaciju da film od starta propagira laž i pozu kao veliku i duboku istinu, pa onda kao da sam poveruje u te svoje baljezgarije i sve deluje nekako “second hand”.

Takva je i muzika: malo kvalitetniji pop za radio, idealan “soundtrack” na temu leta u gradu u koji će slušati devojke iz dobrih kuća u mini kabrioletima koje su im kupili mama i tata. Dakle, nije najjeftinija konfekcija, ali daleko je od bilo čega unikatnog. Reference na Leonarda Cohena i Boba Dylana su tu vrišteće lažne u propagandi dobrog ukusa. Glede toga, pojedine scene su vrišteći neukusne, kao taj “meet cute” trenutak kad Dan zamišlja u glavi najljigaviji mogući aranžman za Grettin pseudo-iskreni pesmuljak. Ili kada Cee Lo Green opali “freestyle” iz čista mira koji vrišti koliko je pozerski. Ili kada mala Violet uleti sa solažom od pet minuta na gitari na kojoj se mučila da uhvati tri rifa.
Problematična je i romantična priča jer je jasno od početka da će se svaki kontakt između Dana i Grette završiti u najboljem slučaju sa zagrljajem. On joj može biti prijatelj i mentor, za sve drugo je previše mator i previše ogorčen. Opet, ako je to prijateljski i poslovni odnos, da li bi se on, i pored sebične motivacije, baš toliko cimao oko nje? Motivacija i opravdanje su manjkavi čak i za manje temeljne postupke likova. Nije mi jasno kako Dan uvek nađe parking ili kako Gretta vodi Violet u shopping ako klošari kod ortaka na gajbi, a niko tu nema prihoda. Bar je, mada neuverljivo, objašnjeno otkud im kinta za muzičare i za snimanje. Ako ćemo iskreno, nije mi se baš dopala ni struktura na početku filma gde sa dve strane, sukcesivno, gledamo kako Dan i Gretta dolaze u lokal u kome će se sresti.

Ako nešto spasava Begin Again, onda su to glumci. Catherine Keener opet igra nesrećnu i nadrkanu ženu, ali ne smeta – dobra je u tome. Isto se može reći za Hailee Steinfeld kao nadrkanu klinku. Mos Def je sasvim pristojan kao studijska glavešina. James Corden unosi dovoljnu dozu šeprtljavosti i blentavosti, ali ne preteruje. Keira Knightley je misterija. Sa jedne strane, pleni naivnošću i klinačkim izgledom, bez sisa i sa svojim krupnim okicama deluje kao neka klinka koja je upisala neki egzotični fakultet i veruje u gluposti koje priča. Pohvalno je to što je svoje vokale otpevala sama i to sasvim u redu, međutim to nije dovoljno da nas uveri u njenu zvezdanu budućnost i talenat velike kantautorice. Ali Mark Ruffalo je potpuno pogođen, sa svojom raščupanom kosom i bradom izgleda kao propali producent, pomalo umetnik, pomalo klošar, a najviše budala. Kada počne da govori o muzici, ima onaj ludački sjaj u očima. Deluje kao lik kojeg se može sresti po barovima i klubovima koji prodaje govnarske priče svakome ko je voljan da ga sasluša.
Možda sam malo preoštar u kritici. Begin Again nije toliko loš film, ili ne daj bože negledljiv, koliko iritira svojom formuličnošću i pozerajem. Gledljiv je, izgleda i zvuči pristojno, glumci su na visini zadatka, montažne sekvence atraktivne kao u video-spotu. Ali problem je što osoba pri zdravoj pameti ni u jednom trenutku neće poverovati u bedastoće koje će tu čuti. Begin Again je lepo ispoliran, a ispod te fasade se krije samo mnogo foliranja sa minimalno ideje.