23.12.14

Dying of the Light


2014.
scenario i režija: Paul Schrader
uloge: Nicolas Cage, Anton Yelchin, Alexander Karim, Irene Jacob

Mudri novinari kažu da je najgore što se jednom novinaru može dogoditi je da postane vest, umesto da vesti piše. Slično se može primeniti na filmske autore: najgore što im se može desiti je da im život zaliči na film, posebno ako je u pitanju triler kao žanr. Izuzmimo sada horor i SF, znamo da su to imaginarni svetovi sa kodiranim simboličkim porukama i, ako su napravljeni kako treba, pod-tekstom koji je važniji od teksta. Triler se, za razliku od njih, može dogoditi i često se događa u stvarnom svetu i za njega važi generalno pravilo da je bolji što više korespondira sa realnošću ili makar zamislivošću.
Upravo se to događa u karijeri, a posledično i životu, Paula Schradera. Produkcija skoro svakog njegovog filma liči na korporativni triler obojen bahatošću, intrigama i podmetačinama. Primer od pre nekoliko godina sa filmom Dominion, koji je izašao u dve verzije, Schraderovoj i studijskoj premontiranoj, govori nam o Hollywoodu kao mestu neosetljivom na autorske slobode, ali produkcija filma Dying of the Light poprima potpuno nove, nesuđene razmere korporativnog trilera i oštrih sukoba između autora, studija i investitora. Na kraju po pravilu autori izvuku deblji kraj, ali najveću štetu pretrpi sam film koji nije ni tamo ni ovamo.
 
Dying of the Light je Schrader originalno napisao za Nicolasa Windinga Refna, negde između Valhalle i Drivea, sa namerom da glavnu ulogu ponudi Harrisonu Fordu. Ideja je bila da film bude mračan špijunski triler o dugotrajnom sukobu nasmrt bolesnih aktera, CIA-inog operativca i radikalnog islamiste. Obojica su zamišljeni kao pravi vernici svojih sistema i obojicu su moderna vremena pragmatizma i moralne fleksibilnosti sažvakala i ispljunula. Film je zamišljen kao mračan i u bukvalnom i u prenesenom značenju, sa ekspresionističkom i visokosimboličkom tamnom fotografijom i nimalo srećnim krajem.
Prvi je, upravo zbog jezivog kraja, iz priče izašao Ford, da bi se nakon njega iz rediteljske fotelje povukao Refn (iako ostaje potpisan kao producent). Umesto pristojnih sredstava, film je skupio samo 5 miliona dolara, od kojih je milion potrošen na honorar glavnog glumca. Još važnije od toga, novac je filmski sumnjivog porekla, glavni financijer je biznismen i filmski diletant David Grovic (pamtimo ga po poražavajuće lošem filmu The Bag Man). Schraderu je film na kraju oduzet, premontiran i uglavnom ispražnjen od konotacija, do te mere da je čak i fotografija dodatno posvetljena. Konačan rezultat je komad filmske konfekcije.
Evan Lake (Cage) je obaveštajac na terenu koji je u zarobljeništvu kod Muhammada Banira (Karim) izgubio deo uha i veći deo ega pre nego što su ga specijalci izvukli. Lake je od tada uglavnom uposlen na kancelarijskim i analitičkim dužnostima, Banir se smatra mrtvim, iako Lake veruje da je živ i da se skriva negde. Banir pati od atipične i smrtonosne anemije, pa asocijacija na njega izbija na površinu vezano za incident koji je uključivao uglednog rumunskog doktora koji razvija eksperimentalni tretman. Lake, sa druge strane, pati od atipičnog i agresivnog demencije u ranoj fazi, a simptomi su, ako je verovati filmu, širi nego kod Housea, uključuju i drmanje ruku i agresivne promene raspoloženja i zaboravljanje i asocijalno ponašanje. Potpomognut vernim pomoćnikom (Yelchin) i starom ljubavnicom (Jacob), Lake će krenuti sa ganjanjem Banira po svetu, od snežne Rumunije do žarke Kenije.
 
Film je, rekoh, konfekcijski, ispražnjen od nimalo prijatnih konotacija. Ostavljene su, međutim, neke scene koje prikazuju kakav je film mogao da bude. Jedna od njih je Evanov monolog (ponavlja se na početku i na kraju filma) o tome kako je CIA potpuno izgubila kredibilitet sa padom Berlinskog Zida i postala agencija ovisna od političkih agendi. Druga znakovita scena je Evanovo deranje na svog šefa koji je “toliko duboko u Obaminom dupetu da vidi samo govna”. Treća nema naročiti kontekstualni značaj, ali je urnebesna: Evan se dere na rumunskog konobara i Rumuniju vidi kao zemlju koja je cela pušačka zona. Ostatak je generička akciona jurnjava i triler od tačke A do tačke B do tačke C, bez puno skretanja i sa nekoliko očito loše isečenih i skraćenih flashback scena Evanovog zarobljeništva.
Primetili ste da se Cage dere kao manijak i još jednom se dokazuje kao majstor neslavne veštine preglumljivanja. Ovo je jedna od njegovih uvrnutijih i lošijih uloga u karijeri i apsolutno nijedan ton ne pogađa kako treba. Ponadali smo se nakon sjajnih uloga u filmovima The Frozen Ground i Joe bataliti svoje kretenske manirizme, ali sustigao nas je Rage, Left Behind (koji se i ne usuđujem da pogledam, imam i ja neke granice) i sada ovo. Formula po kojoj Cage ima jednu sjajnu ulogu na pet očajnih izgleda da još uvek drži.
Film se malo vadi sa ostalim glumcima. Irene Jacob nažalost nema dovoljno prostora da razradi svoju ulogu i uglavnom služi kao “štaka” i “plot device”. Alexander Karim je uverljiv kao specifičan tip negativca, čovek od integriteta, intelektualan, ranjiv i nevoljan da radi to što radi, ali sa prevelikim instinktom za preživljavanje. Anton Yelchin se polako profilira kao idealan “sidekick”, žutokljunac koji svog idola gleda sa divljenjem. To mu je sjajno uspelo u Only Lovers Left Alive, nešto manje uspeha je imao u Rudderless, a ovde je sasvim pristojan u granicama mogućnosti svog lika.
Dying of the Light nije posebno loš film. Ne, on je beskrvan, bezličan i nebitan i ničim ne istupa iz mase takvih filmova, uglavnom šibnutih direktno na DVD. Štos je u tome da ima nekoliko scena preko kojih je moguće naslutiti da bi ovo mogao biti značajniji i upadljiviji film koji zaista ima šta da kaže. Ovako nam ostaje da se pitamo kakav bi to film bio, i pored svih produkcijskih nevolja i kompromisa, da ga nisu namerno pretvorili u konfekciju.
Budimo iskreni i za trenutak batalimo priču o studijskoj kontroli. Paul Schrader je autor čija je karijera u primetnom padu i koji jednostavno ne želi u penziju iako su najbolje godine i najbolji filmovi daleko iza njega. Njegovi filmovi mnogo bolje zvuče kao ideja na papiru ili u pripitom razgovoru nego što izgledaju jednom kada ih dovrši. Njegova publika se osipa i gubi interesovanje. Ako bismo nagađali, legitimno bi bilo pretpostaviti da sam Schrader rado ulazi u sukobe i svađe sa studijima i finansijerima i tako sebi radi marketing i diže ego. Sudeći po prethodnom filmu, apsolutnom užasu zvanom The Canyons, Schrader nije iznad intriga i jeftinih šok-trikova. Ako je za utehu, Dying of the Light je bolji film od prethodnika, ali svejedno nije dobar film, još manje onoliko dobar koliko su visoka očekivanja od jednog od poslednjih novohollywoodkih desperadosa.