8.12.14

Land Ho!


2014.
scenario i režija: Aaron Katz, Martha Stephens
uloge: Earl Lynn Nelson, Paul Eenhoorn

“Road movie” je postao temelj američke kinematografije, baš kao western i noir, dakle jedan pravi američki žanr. Od prethodna dva ga razlikuje to što je “road movie” možda nešto noviji i što je prisutniji u nezavisnoj nego u hollywoodskoj varijanti. Easy Rider je manifest hippie pokreta, Two-Lane Blacktop je glorifikacija automobilske kulture, Jarmush je neke od svojih najboljih filmova postavio na puteve i ulice, a istakao bih i relativno sveži primer Nebraske u kojoj je cesta možda i jedino sredstvo koje može spojiti umirućeg, dementnog oca i otuđenog sina. Nisu to svi primeri, nisu ni najrelevantniji, ali eto, nekako su mi bili zgodni. Preko filmova ceste uvek nešto tražimo, istražujemo, nalazimo, i bukvalno i metaforički. To može biti Amerika (ili bolje rečeno Americana, kao idealna, zamišljena Amerika), možemo tražiti člana familije ili bivšu ljubav, ili, što da ne, odbeglog nacistu (This Must Be The Place), ali uvek i iznova na cesti tražimo pronalazimo sebe, pre svega sebe...
Ako mi je nešto simpatičnije od filmova ceste, onda je to “road movie” sa starim ljudima, posebno onim starim ljudima koji zaista mogu da ponude nekakvo životno iskustvo ili makar iskreni smisao za humor, najbolje oba. Tako je Harry, zajedno sa riđim mačorom Tontom, posećivao decu i tražio novi dom nakon što je njegova zgrada bila srušena. Tako je izgubljeni Bill Murray tražio svoje ljubavnice ne bi li otkrio koja mu je od njih rodila sina u filmu Broken Flowers. U Land Ho! imamo čak dva simpatična penzionera, a umesto standardnog američkog pejzaža, ovde imamo islandski, zaista poseban i ne tako često prisutan na filmskom ekranu.
Dvojica su Mitch (Nelson) i Colin (Eenhoorn), bivši muževi dveju sestara. (Pokušavam da se setim srpskog rodbinskog termina za to, ali mi ne ide...) Mitch, odavno razveden i optimista, dolazi u posetu Colinu koji je još uvek usran zbog poslednjeg razvoda. Možemo očekivati partiju tešenja i razumljivi otpor, ali Mitch ima asa u rukavu: dve avionske karte za Island, hotelske rezervacije i sve što već sleduje, da se momci lepo provedu. Možda im je to poslednji put u životu, možda početak jedne lepe godišnje tradicije, ko će ga znati.
U svakom slučaju, oni će se šetati, nalivati, napušavati, hraniti specijalitetima, banjati, fotkati, gubiti, lutati i šta se sve radi na putu prvo u Reykjaviku, zatim u islandskoj divljini na mestima izuetno lepim i pamtljivim, ali sa predugim nazivima da bi ih moj mozak upamtio. Nekada će imati društvo, nekada ne. Nekada će se ponašati kao najbolji prijatelji, nekada će ići jedan drugom na živce. Znate kako je to.
Ono što je osvežavajuće je to da se ne ide na potenciranje razlika radi humornog efekta, iako su razlike, i u okolnostima, i u karakteru, i u temperamentu, nadasve očigledne. Mitch je matori veseljak koji baca perverzne štoseve i voli da čašćava. On je doktor u penziji, dugo razveden, razdvojen od svojih sinova (koje opisuje sa: “Jedan je gay, drugi živi u Berlinu, treći se konvertirao u Judaizam, a četvrti je običan”) i nekako je prigrlio svoj samački život, ali u penziji ne može da nađe mir. Colin je povučeniji i tiši, bivši majstor francuskog roga koji se odrekao muzike i ceo život bio smoreni bankarski službenik, čovek koga samoća izjeda ali to ne bi priznao ni za živu glavu, jer se emocije ne pokazuju.

Humorne poene film neće skupljati ni sa gegovima, ni sa nepredviđenim situacijama, ni preko ismevanja nečije starosti, pa čak ni sa meta-fazonima na račun toga. Da, biće tu svakakvih situacija, ali to će biti anegdote za prepričavanje, ništa neprijatno. Možda će Mitch nekad lupiti nešto neprimereno, ali na tome ostaje. Nama neće biti neprijatno da ih gledamo i nećemo pomisliti na eksploataciju stereotipa. Ako kome nešto i zasmeta, autori će ga nagraditi sa slikama islandske netaknute prirode koji deluju na psihu bolje nego slike sitnih životinja.
Dvojica glumaca su savršeni u svojim ulogama. Paul Eenhoorn je profesionalni australski glumac sa stalnom američkom adresom i tendencijom pojavljinja u američkim indie filmovima. Earl Lynn Nelson nije profesionalac, on je zapravo doktor u penziji iz Kentuckija (otud onaj nepogrešivo verodostojni južnjački govor) i dalji rođak autorice Marthe Stephens. Za jednog rekreativca i amatera, podatak da mu je ovo već treći film i prva glavna uloga zvuči impresivno. Ovde je on duša i srce filma, spreman da uvek podigne atmosferu.
Aaron Katz i Martha Stephens su relativno nepoznati čak i u okvirima indie scene, ali čini se da sjajno sarađuju i da imaju i dobru ideju i mogućnost razrade i realizacije. Producent filma David Gordon Green je već jedno od značajnijih imena na indie sceni i možda su njegovi islandski kontakti (radio remake islandskog filma Either Way pod naslovom Prince Avalanche) bili presudni za realizaciju ovog projekta. Land Ho! je lišen svake megalomanije i pretencioznosti i ne nudi nam životne lekcije, a opet nam daje pogled u nečije stvarno ili napisano iskustvo. I to ga čini posebnim, prijatnim i ugodnim.