28.12.14

Predestination


2014.
scenario i režija: Michael Spierig, Peter Spierig (prema kratkoj priči All You Zombies Roberta A. Heinleina)
uloge: Ethan Hawke, Sarah Snook, Noah Taylor

Filmove o putovanju kroz vreme cene veoma posebni ljudi, oni koji vole zagonetke i mozgolomke, a pritom ne cepidlače po pitanju logike. Cepidlačenje je u takvim filmovima pogubno jer putovanje kroz vreme, a posebno vremenske petlje i posledični paradoksi za sobom ostavljaju velike logičke rupe na koje ne treba upirati prstom i koje nema smisla na silu zatrpavati pošto tu ni sabrana dela Stephena Hawkinga nisu od pomoći. Koga te petlje generalno živciraju i frustriraju, neka ih izbegava. Filmova ionako ima dovoljno na ovom svetu, pa čak i linearnih i relativno zabavnih hvatanja u koštac sa putovanjem kroz vreme.
Predestination je od one, izuzetno zapetljane i nelinearne vrste filmova o putovanjima kroz vreme. Na svom putu naleće na mnogo prepreka i upada u razne rupe, ali je svejedno magično privlačan od prvog do poslednjeg trenutka. Dakle, zavalite se u fotelju i ne ustručavajte se da premotavate napred-nazad, možda će vam zatrebati.
Autori, australsko-nemačka braća Spierig, uvode nas u priču sa pomalo haotičnim “teaserom”. Vidimo akcione scene borbe i eksplozije, oporavak u bolnici i rekonstruktivne plastične operacije, dijagnozu shizofrenije i Ethana Hawka kako polaže zakletvu u nekoj čudnoj i tajnoj vladinoj organizaciji, te duži opremu koja se sastoji od kofera za violinu i ručnog sata. U sledećoj sceni, smeštenoj u New York 70-ih, neki androgini frajer ulazi u zamračen i ne baš gužvovit (engleski rečeno “shady”) bar u kome je Hawke šanker. Gost u baru koji posećuju olinjali hipici i vijetnamski veterani štrči kao govno u punču, izbegava komunikaciju, pa čak i barmenove šale. Posle par čašica se odobrovolji i za opkladu u flašu pića započinje poprilično neverovatnu priču koja će zauzeti prvu polovinu filma. Uvod u priču je njegova spisateljska karijera u ženskim časopisima, a priča zapravo počinje sa replikom koja rešava misteriju njegove androginosti. “Kad sam bio sasvim mala devojčica...”

Dalje ne bih kvario ugođaj, ovo je jedan od takvih filmova. A ima tu svega, i vrckavog humora sačinjenog od “hard boiled” one-linera, i akcije i mentorskog odnosa, i putovanja kroz vreme i propratnih paradoksa, kako naučnih, tako i filozofskih (kokoška i jaje, zmija koja guta sopstveni rep) i vladinih agenata i beskrupuloznih, psihotičnih terorista. Biće tu i rasprave o naslovnom pojmu, predestinaciji i sudbini, promeni i nepromenljivosti. Sve zajedno čini jedno ugodno filmsko iskustvo, jednu ne savršeno uverljivu i posloženu, ali svakako intrigantnu zagonetku.
Nekoliko stvari su tu presudne. Prva je vizuelni identitet koji savršeno dočarava razne vremenske okvire, od netom posleratnih 40-ih, preko 50-ih i pre-hippie 60-ih, do trežnjenja 70-ih, kičastih 80-ih i korporativno-hladnih 90-ih. Shema boja se menja u zavisnosti od perioda, kao i okolni detalji (arhitektura, automobili, odeća i oružje – uvek revolver). Posebna vizuelna poslastica je komad retro SF-a oko svemirskog programa 60-ih.
Druga presudna stvar je gluma. Predestination je dobar deo vremena praktično duo-drama koja se u baru odvija između Hawkovog konobara i gosta kojeg Sarah Snook igra apsolutno genijalno. U svojih par scena Noah Taylor je uverljiv kao vladin birokrata, ali dvojac Hawke – Snook apsolutno nosi ceo film. Hawke je sposoban za tako nešto i već ima reputaciju hrabrog glumca kome je važniji zanimljiv materijal nego slava i honorari, a njegova filmografija govori za sebe. Sarah Snook je glumica u usponu, do ovog filma sam o njoj samo pročitao par tekstova i nisam imao prilike da je vidim na ekranu. Reći ću samo da je sjajna i da su moja očekivanja od njene daljnje karijere izuzetno visoka.

Treća i četvrta stvar su adaptacija izvornog materijala, kratke priče koju nisam imao prilike da pročitam, a posle ovog filma imam ogromnu želju i u konačnici režija. Što se adaptacije tiče, film se verno drži postulata priče (putovanje kroz vreme je izmišljeno 1981. i kraj, nema veze što u našem svetu to nije istina). Režija je na kompetentna, ponekad školski nevidljiva, ponekad raskošna i inventivna, pa Predestination nikad nije dosadan ili naporan film, ma koliko klizio u haos.
Braći Spierig je ovo treći film i moglo bi se reći da su napokon imali sreće. Prvi film, zombie komedija Undead je dokusurila kritika, iako je film imao podužu festivalsku turneju. Drugi film, vampirski The Daybreakers je bio nešto bolji i zreliji, skupio je pristojne kritike i solidnu gledanost (pre svega zahvaljujući poznatim glumcima), ali je svoju interesantnu premisu pratočio u generičku akciju. Predestination je pogodak u centar mete: inteligentan žanrovski film koji se poigrava i sa postulatima žanra referirajući na brojne filmove (od Back to the Future do Terminatora) i drugim žanrovima (ima više momenata melodrame), koji svojom inovativnošću ne beži ni od etikete “art”. Predestination ima moju ogromnu preporuku.