4.12.14

Obvious Child


2014.
režija: Gillian Robespierre
scenario: Gillian Robespierre, Karen Maine, Elizabeth Holm
uloge: Jenny Slate, Jake Lacy, Gaby Hoffmann, Gabe Leidman, David Cross, Richard Kind, Polly Draper

Hteli mi to da priznamo ili ne, neke stvari naprosto nisu za zezanje, iz najrazličitijih mogućih razloga (koji su izuzetno retko moralne prirode). Recimo, telesne izlučevine, pišanje, sranje, prdenje, vaginalni sekret su stvari koje su u prirodi ljudskog bića, ali se bavljenje njima smatra intimnim, i naprosto su to suviše degutantne stvari da bi se na njima zasnivao humor. Sa druge strane, neplanirana trudnoća je stvar koje se treba ozbiljno uhvatiti i razmotriti, a šale na račun toga (naročito njenog konačnog rezultata u ovom ili onom smislu) zadiru na suviše osetljivo područje da bi bile prihvaćene. Uostalom, ima toliko drugih stvari sa kojima se možemo mirne duše zezati: seks, klasne razlike, odrastanje ili odbijanje istog, religija, feminizam...
U filmu Obvious Child ima svega toga. U neku ruku naslovna junakinja Donna Stern (Slate) je apsolutno detinjasta. Ima blizu trideset godina, neuredne prihode i neuredan život čiji je vrhunac nastupanje u svojstvu stand-up komičarke u malom klubu za besplatno piće. Ona zapravo nema rutinu, to je više improvizacija na temu šta se dešava u njenom životu, pre svega na fizičkom aspektu. Da, telesni i seksualni humor, prepričavanje svojih eskapada i tako dalje... Donna je u tome detinjasto iskrena i balansira na tankoj granici između saosećanja, simpatije, provokativnosti i uvredljivosti. U zavisnosti od njenog raspoloženja, to može imati različit ishod. Kada je u elementu, Donna je zanimljiva publici bez obzira što se u svom naklapanju izgubi, a kada nije, slušanje njenog patetičnog cviljenja i pijanog bulažnjenja je izuzetno neprijatno iskustvo.

Na samom početku dobija nogu od dečka koji se, izgleda, toliko smorio od pretresanja seksualne intime pred publikom da je prosto našao drugu žensku. Da stvar bude još gora, Donna će uskoro ostati bez posla jer se knjižara u kojoj tako pomalo radi zatvara. Zapravo, u njenom životu u datom trenutku skoro ništa ne funkcioniše. Da, ima solidan odnos sa svojim razvedenim roditeljima (Kind i Draperova, oboje odlični), ali je to daleko od idealne bliskosti. Otac, umetnički tip, je uglavnom beskoristan kad se od njega očekuje savet, a majka, profesorka na biznis školi, deluje hladno, materijalistično i autistično. Jedinu utehu Donna nalazi u prijateljima, pre svega u svojoj cimerici Nellie (Hoffmann), bistroj i duhovitoj feministkinji.
Drugu utehu će naći u slučajnom susretu sa Maxom (Lacy), momkom koji, na prvi pogled, dolazi iz nekog drugog, sređenog, poslovnog sveta. Susret će početi čudno, odvijaće se čudno i završiće se sa nespretnim seksom i neplaniranom trudnoćom. U situaciji u kakvoj je Donna, abortus je najrazumnije rešenje, ali daleko od toga da je odluka jednostavna.

Komercijalnije romantične komedije bi stvar postavile drugačije: humor bi bio centriran na “klasnim” različitostima između Donne i Maxa (iako ih zapravo nema, oboje su studirali jednako skupe fakultete, samo različitih usmerenja) i na njihovim različitim životnim stilovima. Oboje bi imali drugare koji su malo pojačana verzija njih samih, čisto da se suprotnost još više istakne. Abortus se ne bi pominjao imenom i naravno da bi, kao moralno upitan, otpao kao opcija do kraja filma. I svi bi naučili po jednu moralnu lekciju.
Bogu hvala, Obvious Child nije komercijalna, nego indie romantična komedija, pa se stvari hvata iskreno i direktno. Tako Max nema metlu u guzici, a Donna nije totalna klošarka. Zapravo njihov odnos je samo jedan od elemenata filma, ne i centralni. Na tom mestu stoji zbrka u Donninoj glavi. O abortusu se govori direktno i ozbiljno, nije predmet neke jeftine sprdnje, a služi i kao zgodan uvod za Nellinu opasku o okoštalosti američkog društva, pre svega sudskog sistema u kojem nekoliko starih belaca u haljinama odlučuju šta žena sme da uradi sa sopstvenim telom.

Izvedba stoji relativno blizu “mumblecora”, iako to nije. Dijalozi ne izgledaju kao da su uhvaćeni slučajno, nego su detaljno napisani. Situacije su postavljene. Donnin lik je razvijen do poslednjeg detalja. Ona je komičarka i ponekad je komedijaš koji će odgovoriti šalom ili makar smešnom facom na prvu loptu, ali nije uvek takva. Njena osnova je iskrenost u kakvoj god situaciji. Jenny Slate, veteranka televizijske komedije, svoju ulogu igra apsolutno bez greške, iritantna je tamo gde treba, ali isto tako nam daje pogled u jednu ranjivu ličnost do koje nam je stalo. Ostali, pre svega Gaby Hoffmann, je prate gde i koliko treba.
Za debitantsko celovečernje ostvarenje, nastalo razradom kratkog filma, Obvious Child je više nego dobar rezultat, iako nije film bez mane. Autorica Gillian Robespierre se ispostavlja kao hrabra i iskrena i svakako je ime za koje ćemo još čuti ako pratimo filmove. Obvious Child nije revolucionaran film, ali njegova realna utemeljenost predtavlja pravo osveženje za žanr opterećen konvencijama i ciljanom publikom. Preporuka.