17.12.14

Two Night Stand


2014.
režija: Max Nichols
scenario: Mark Hammer
uloge: Analeigh Tipton, Miles Teller, Jessica Szohr, Scott Mescudi

Kako se javni moral menja u smeru nekakvog oslobođenja od stega malograđanštine, logično je da se menja i naše viđenje romantike. To važi i na pojedinačnom i na širem društvenom nivou. Ne važe jednaki standardi za muškarce i za žene, kod muškaraca je poželjno ponašanje zavodnika i taj neki cool stav, žene su te koje moraju da paze na moral i reputaciju, danas manje nego ranije, ali svejedno. Tim licemerjem se Scorsese bavio u svojim ranijim radovima (Who's That Knocking on My Door i Mean Streets) kroz poduže dijaloge u kojima italo-američki momci i dobri katolici raspravljaju o pojmovima “broad” (riba, pička, treba) i “girl” (devojka).
New York danas nije New York iz 70-ih, a posebno nema veze sa italo-američkim kvartovima kod Martina Scorsesea. Opravdano ili ne, serija Sex and The City je promenila javni stav o ženskoj seksualnosti i o seksualni i životnim navikama. Spetljavanje na jednu noć nije više nikakav taboo, to ne rade samo drolje i fukse, i fine i obrazovane žene imaju neke određene potrebe. Problem nastaje kada se taj liberalni “everything goes” stav pokušava približiti tradicionalnim predstavama ljubavi i romantike po formulama iz bajki i Hollywooda. Situacija odjednom postaje shizofrena, filmski likovi završavaju u procepu i nisu baš sigurni šta im je činiti. Uostalom, ako ćemo iskreno, tako je i u životu, barem u većim gradovima: dozvoljeno nam je da se zabavljamo, ali se očekuje da se jednom skrasimo za sva vremena.
Two Night Stand je upravo film o takvoj moralnoj “sivoj zoni”. Protagonistkinja prisutna u skoro svim scenama je Megan (Tipton). Ona počinje kao tužan prizor cure u depresiji navučene na kućnu odeću i kompjuter. Sezona je praznična, zimska i od nje se očekuje da se malo pomeri, jer ipak od tog nekog raskida koji je nju bacio u očaj je prošlo nešto vremena. Usled pritiska cimerke (Szohr), Megan se odlučuje na očajnički potez upoznavanja frajera preko interneta i instantnog seksa za jedno veče.
On je Alec (Teller) i čini se kao simpatičan momak. Jedini problem sa izvornim planom da se spoje i raziđu je to što je preko noći snežna mećava zavejala New York, pa Megan ne može da izađe iz zgrade. Nastaje onaj čudan momenat kada njih dvoje, hteli to ili ne, moraju da se upoznaju, bez obzira što su možda nekompatibilni kao osobe. Tako se jedna noć pretvara u najmanje dve, a seks više nije tako “casual”.
Centralni deo filma, fokusiran samo na njih dvoje sjajno funkcioniše sam za sebe. Zapravo, jedini se bavi temom koliko toliko iskreno, iako se oseća nešto površnosti i pojednostavljenosti. Ponajviše se možemo zahvaliti glumcima koji svoje pomalo tipske likove igraju na inovativan način. Alec je opušteni zajebant, dok Megan nadrkanim stavom skriva nesigurnosti nastale pogrešnim izborima u životu. Najvažnije od svega, hemija između Analeigh Tipton i Milesa Tellra je perfektna i uverljiva, pa upadamo u zamku da “navijamo” za njih.
I tu dolazimo do problema. Sa jedne strane, film se predstavlja kao iskren iskorak u prihvatanju fenomena instantnog spajanja (hook-up), dok se sa druge strane nije odrekao silnih klišea i opštih mesta, posebno vidljivih na početku i na kraju. Ma koliko Megan ne imala problema da se spetlja sa nepoznatim tipom, poenta je da ona to radi po prvi put (Alec isto tako), te da to nije njen primarni životni stil. Njena cimerka je naravno hiper-seksualizirana lajava ženska koja služi kao kontrast nadasve romantičnoj Megan koja više od svega želi da bude žena i majka.
Romantični filmovi uglavnom egzistiraju u nekom svom zatvorenom svetu. The Graduate (1968) je možda smatran revolucionarnim kada se pojavio (bavio se škakljivim temama razlike u godinama i negiranjem autoriteta starijih), ali je iz današnje perspektive relativno konzervativan (otimanje ženske protiv njene volje se smatralo demonstracijom velike ljubavi). Nisam ga bez razloga izvukao kao primer, pošto je autor The Graduate Mike Nichols, dok njegov sin Max potpisuje Two Night Stand. Problem je u tome što Two Night Stand možda konstatuje fenomen i iskreno govori o njemu, ali se ni iz daleka ne može nazvati revolucionarnim i prelomnim filmom.