27.12.14

Clouds of Sils Maria


2014.
scenario i režija: Olivier Assayas
uloge: Juliette Binoche, Kristen Stewart, Chloe Grace Moretz

Olivier Assayas je dosta značajno ime francuskog autorskog filma i kada se drži domaćeg podneblja i liričnog, gotovo ispovednog diskursa njegovi filmovi deluju iskreno i šarmantno. Assayas ima reputaciju vrlo ličnog autora koji dosta inspiracije crpi iz svog odrastanja i pouka kojih je odrastajući izvukao. Neka vam kao referenca posluži njegov prethodni film Apres mai, ima ga na blogu (pri početku), izuzetno simpatičan i topao film o odrastanju u zanimljivim vremenima seksualne revolucije i “šesetosmaštva”.
Assayas, međutim, dosta često ima globalne ambicije koje nikad nisu bivale do kraja ispunjene. Ti filmovi su mu, sa izuzetkom filma Clean (2004), skupljali prosečne kritike, a nisu dopirali do masovne publike. Clouds of Sils Maria predstavlja kompromis neke vrste, tema je globalno prihvaćena, a opet nekako “artsy” (starenje jedna glumice), a glumačka postava izuzetno zvučna, barem kad su u pitanju tri najveće uloge. Mesto radnje su švajcarski Alpi, jezik uglavnom engleski, i film je zapravo komorna drama koja svojim glumicama pruža priliku da zablistaju. Premijera u Cannesu je protekla dobro, film je pokupio solidne kritike, ali su one većinom bile centrirane oko glumačkih ostvarenja.

Dakle, Maria Enders (Binoche) je globalna filmska i teatarska zvezda koju celebrity kultura nimalo ne zanima. Ona za lovu odradi poneki blockbuster, ali preferira art filmove i rad u teatru. Zajedno sa svojom asistentkinjom Val (Stewart) dolazi u Švajcarsku, možda svoju domovinu, ali svakako zemlju za koju je veže njena prva uloga koja ju je proslavila u teatru, da bi primila nagradu. Na putu saznaje da je autor drame koja ju je proslavila preminuo, kao i da se sprema nova postavka iste drame u Londonu...
Začkoljica je u tome da je drama o lezbejskoj manipulaciji, gde je Maria u originalnoj izvedbi igrala mladu femme fatale koja zavodi i odbacuje svoju staru šeficu. Maria je tada igrala sa starijom, možda pomalo “washed up” glumicom koju je zadesila misteriozna smrt (nesrećni slučaj? samoubistvo?) nakon te uloge. U novom stanju stvari, za Mariu je namenjena uloga nesrećne šefice, dok bi mladu femme fatale igrala Jo-Ann Ellis (Moretz), glumica i zvezda u usponu sklona pizdarijama i skandalima.

Maria i Val se povlače u Sils Mariu, turističko mesto u planinama čiji se prirodni fenomeni (kretanje oblaka) pominje u drami, kako bi se Maria pripremila za ulogu, ali tu počinju problemi, njene sumnje u samu sebe, svoje sposobnosti, svoje starenje. Rečju, ona se ne oseća prijatno u svojoj koži i novu situaciju ne može da prihvati. Međutim, to nisu stvari koje je lako zanemariti kao nekakve internet tračeve ili celebrity kulturu, pa čak i dosadne kolege sa kojima mora sarađivati ili nadobudne producente i reditelje, nego veoma opipljivi životni problemi. Poznata je činjenica (ili mit, svejedno) da postoje uloge koje preuzimaju svoje glumce, u filmu je to sveprisutni motiv, pa nam ostaje da vidimo kako će se Maria snaći u svemu tome. Posebno ako se uzme u obzir da su probe sa Val veoma uverljive i uznemirujuće.
Ima u filmu veoma intrigantnih i zabavnih detalja. Prisutna je pomalo isfurana, ali svakako zabavna aluzija na stanje u modernoj filmskoj industriji, pa čak i jedan preslatko kretenski insert iz nekog svemirskog preproduciranog trasha (sa sve 3D naočarima, pošto Maria i Val gledaju bioskopsku projekciju). U Jo-Ann Ellis je lako prepoznati nekoliko glumica ili “glumica” iz današnjeg Hollywooda (recimo da je mala spaljena kao Lindsay Lohan, ali ima talenta kao Jennifer Lawrence). Posebno je zabavna “drama u drami”, taj komad za koji se Maria priprema, sasvim zamisliv kao legitimno, ako ne i legendarno umetničko delo.

Bez svake zadrške, sve tri glumice briljiraju čim im se ukaže šansa. Za Juliette Binoche to i ne čudi, ne mogu se setiti jedne njene loše uloge. Ovde je možda malo ograničena sa svojim nekako tipskim likom i ne uspeva da dostigne nivo koji je Julianne Moore postigla sa sličnim likom u Cronenbergovom Maps to the Stars. Chloe Grace Moretz je svakako glumica i zvezda u usponu i pokazuje zavidnu količinu talenta i sposobna je ostati “nenadigrana” u kadru sa Juliette Binoche. Kristen Stewart koja (sa dobrim razlogom zvanim Twilight) u gledaocima izaziva skepsu pokazuje da se od Twilight etikete odlepila i da može biti pristojna indie/art glumica savršeno sposobna za diskretnu, ne previše ekspresivnu glumu. Neki će njene napore nazvati “daskastim” po inerciji i to svrstati u podglumljivanje, ali sve sam manje spreman da u to poverujem, nakon ovog filma i relativno nedavnog Camp X-Ray.
Problem nastaje možda u našim očekivanjima. Assayas kao autor nije tip koji laže, maže, folira i sere. On je izgradio karijeru iskrenog autora koji ima šta da kaže i za to bira reči. Njegovi filmovi u principu deluju isreno i organski. Izgleda da na ovu temu nema baš šta da kaže, pa se uglavnom poštapa sa stereotipima o glumi, glumcima, ženama i starenju. Ovde nećete naći ništa novo na datu, veoma zanimljivu, temu, i uz najbolju volju i najbolju glumu, pa ćete biti osuđeni na kliše do klišea i gomilu opštih mesta.
Filmova o ženama, a naročito glumicama koje stare nije manjkalo. Clouds of Sils Maria povremeno diže očekivanja, ali ih nikad ne ispunjava u potpunosti. Nije problem ni to da će vas ovaj film podsetiti na druge i bolje, jer uglavnom neće. Problem je u tome što je u tekst filma utkana moćnija i iskrenija drama koju bih radije pogledao, u teatru ili na filmu. Zamislite samo lezbejsko zavođenje u korporativnom okruženju. Ostavio bih Juliette Binoche i Chloe Grace Moretz. U idealnom slučaju film bi režirao Brian De Palma. Jesam li to upravo opisao Passion?