3.12.14

Fair Play


2014.
režija: Andrea Sedlačkova
scenario: Andrea Sedlačkova, Irena Hejdova
uloge: Judit Bardos, Anna Geislerova, Roman Luknar, Ondrej Novak, Roman Zach

Kada se sve sabere i oduzme, u doba socijalizma je Jugoslavija bila veselija od najveselije barake u logoru zvanom “Iza gvozdene zavese”, Golom Otoku, bonovima i par-nepar vožnji uprkos. Barem je bilo polutki preko sindikata, letovanja u Tučepima sa školom, doznaka od tetke iz Frankfurta, krpica iz Trsta i ploča iz Londona. Konkurencija direktno pod ruskom čizmom je po pravilu mnogo gore prolazila. Mađarska 56-te, Čehoslovačka 68-e, Poljska pod vojnom diktaturom, Rumunija pod grotesknom diktaturom, Istočna Nemačka u kojoj je svaki treći bio cinker za tajnu službu i, naravno, “majka Rusija”, tada zvana SSSR...
Život prosečnog čoveka tamo je verovatno bio grozan, uslovi nečovečni, vlast osiona i okrutna. Pa ipak, svako društvo ima svoje povlaštene slojeve, a u “diktaturi proleterijata” to svakako nisu bili proleteri. Beneficije je imala politička klasa, možda poneki doktor i naučnik (oni su bar mogli da putuju po kongresima), državni umetnici i, naravno, sportisti. Samo su kosmonauti bili veći narodni heroji od sportista, a kosmonaute su ionako imali samo Rusi. Ostali su morali da se bace na fudbal, košarku, vaterpolo, gimnastiku, atletiku, dizanje tegova...
Jedna stvar po kojoj su istočnoevropski sportisti, a naročito sportistkinje, bili poznati je doping. Naime, kao što je Hitler hteo da dokaže na Olimpijadi u Berlinu da su Arijevci moćniji od tamo nekih Crnaca, pa izvisio, tako su i SSSR i sateliti hteli da na primeru sporta dokažu superiornost socijalizma u odnosu na kapitalizam. Kako rezultati zavise od fizičke snage i metodike treninga, a ne od političkog sistema, u praksi je to značilo da se pod tim “specijalnim režimima” najčešće podrazumevao doping u državnoj režiji.
Junakinja Fair Playa, smeštenog u Čehoslovačku 80-ih godina, je Anna (Bardos), mlada sprinterka koja ima šansu da uđe u olimpijski tim i dostigne olimpijsku normu. I pored ne baš najlojalnijeg porekla, otac joj je emigrant, majka je bila aktivna 68-e, Anna nekako bude primljena u državni sportski program. Treninzi su pojačani, obične vitaminske injekcije zamenjene jačim i efikasnijim, dodeljen joj je sportski doktor... Njen trener (Luknar) zna o čemu se radi, ali nema nameru da se suprotstavlja vlasti. Njena majka (Geislerova), bivša teniserka kojoj je zbog disidentskih simpatija ukinuta svaka šansa da se makne sa posla čistačice, takođe zna sve zamke dopinga, ali misli da je to najbolji način da Anna emigirira kada se nađe u prilici. Dodatne varijable u tom procesu su i njen novi dečko Tomas (Novak), mamin prijatelj iz disidentskih dana Marek (Zach) koji se vraća u majčin život, sveprisutni birokratski, sportsko-komitetski i špijunski aparat.
Dokle god se drži sportske priče i strahote dopinga, Fair Play je dobar i efektivan film. Kada se to malo proširi na socijalnu sliku, pa upoznamo državnu orkestraciju te monstruoznosti i generalnu društvenu klimu, Fair Play se još drži. Međutim, kada se u sve to uključe i nikad do kraja razrađene ljubavne priče i politička i špijunska komponenta, Fair Play postaje film koji odaje utisak pretrpanosti i neujednačenosti. Naprosto, previše toga je tu da bi se razradilo i uklopilo. Neke od tih stvari deluju verodostojno, posebno fotografija kojim dominiraju sivo-smeđi tmurni tonovi poznog socijalizma, iako priča deluje kao sportski dodatak filmovima kao što su Barbara i The Lives of Others.
Film spasavaju izvrsni glumci koji bez osude i bez opravdanja igraju svoje likove, sitne točkiće u mašineriji koji su možda nebitni za funkcionisanje sistema, ali sistem na njima može da se iživi. Atmosfera straha je vidljiva u njihovim očima. Glumci imaju i sjajnu pomoć u rediteljki. Andrea Sedlačkova je odrastala u doba socijalizma, a nekoliko godina pred pad je emigrirala u Francusku. Od početka novog milenijuma ima dve adrese i dva posla. U Parizu je uglavnom montažerka (sa jednom Cesar nagradom), a u Pragu televizijska i filmska rediteljka i scenaristkinja. Fair Play je njen treći bioskopski film i češki kandidat za predstojeće Oscare.
Ako se Fair Playu doda ta jedna lična, ljudska, memoarska nota, onda ni rastresenost priče ne predstavlja toliki problem. Ovaj film je jedna lična vizija jednog bivšeg sistema.