26.12.14

Magic in the Moonlight


2014.
scenario i režija: Woody Allen
uloge: Colin Firth, Simon McBurney, Eileen Atkins, Hamish Linklater, Emma Stone, Marcia Gay Harden, Jacki Weaver

Kada bi se delile nagrade za upornost, istrajnost i produktivnost u filmskoj industriji, Woody Allen bi ih skupljao na vagone. Za razliku od iritantno dosadnih amatera i još iritantnije dosadnih filmsko-industrijskih štancera, Woody Allen je Autor. Sa velikim A. Pre svega komičar, pa onda glumac, scenarista i reditelj, intelektualac, povremeno pacijent na psiho-terapiji, povremeno sam svoj terapeut i analitičar. Pa ipak, teško mi je da to kažem, pošto njegovu upornost i tempo od filma na godinu izuzetno poštujem (pa čak i pišem jednu filmsku kritiku dnevno, lakše je nego snimiti film, ali svejedno zahteva vreme i trud), kvantitet nije najpouzdanije merilo kvantiteta. U kreativnoj disciplini kao što je to filmsko autorstvo, inspiracija je nužna, ali nije uvek na istom nivou.
Jednostavno rečeno, Woody Allen se ponavlja i reciklira. To apsolutno ne znači da je Magic in the Moonlight loš film, još manje da nije zabavan, naprotiv. I Woodijeva samoreciklaža ne mora biti loša, ipak ima KOGA reciklirati, ipak je to Woody, čovek zanimljive karijere, još zanimljivijeg života i umetnički čudnih sklonosti. Problem je u tome što je, čini se, Magic in the Moonlight rađen tako da je sasvim legitimno pretpostaviti da za ovakav film Woody Allen nije imao dublji motiv od toga da ispuni kvotu za ovu godinu.

Evropa, posleratno vreme, optimistične, ubrzane 20-te godine. Stanley (Firth) je vešt mađioničar sposoban da se prebaci na drugi kraj sobe i da učini da slon nestane. Njegova tačka bi se danas smatrala uvredljivom (hej, obučen je i našminkan u srednjevekovnog Kineza), ali u ono vreme to je bilo nešto normalno, simpatično i slatko. Pored toga što je mađioničar, on je zakleti ateista koji ne veruje ni u Boga ni u bilo šta natprirodno ili onostrano, u postojanje duše, na primer. Njegovo “dopunsko” zanimanje je da putuje po svetu i raskrinkava osobe koje se predstavljaju kao mediji i varaju ne samo naivne i dokone bogataše, već rade besramnu samopromociju.
Njegov kolega Howard (McBurney) mu skreće pažnju na novu spiritističku senzaciju, mladu Amerikanku Sophie (Stone) koja se zajedno sa majkom (Gay Harden) prikrpala bogatoj udovici (Weaver) i čak spetljala njenog blesavog sina (Linklater). Kako se sve to dešava na Azurnoj obali u letnjim mesecima, a Stanley nema šta pametnije za raditi (osim da ode na put po Galapagosu sa svojom savršeno odgovarajućom verenicom), a i draga tetka Vanessa (Atkins) koja ga je odgajala živi u blizini.
Ispostavlja se da Sophie zna previše i pogađa predobro da bi bila tek obična prevarantkinja, da je možda stvarni medijum, ma kako to Stanleyu bilo neprihvatljivo. Drugi problem je to što je Sophie izuzetno prijatna (i na oko, a i kao osoba) i ugodno društvo, pa se kod Stanleya javljaju dvostruka osećanja za nju: ponos i uverenja mu nalažu da je raskrinka, ali se on usput poprilično zaljubljuje u nju i film se čvrsto pozicionira kao romantična komedija i na tom pravcu ostaje do kraja.
Kao što rekoh, ima tu materijala za uživanje, ovo je pre svega šarmantan film. Colin Firth i Emma Stone su uverljivi u svojim ulogama i sjajno funkcionišu kao tandem, razlici u godinama uprkos. Od epizodista se ističe Eileen Atkins koja zapravo i jedina ima koliko-toliko razrađen lik, dok su drugi zaglavljeni sa tipskim likovima. Igraju ih standardno dobro, ali to nije dovoljno da bi zasijali. Scena, kostimi i fotografija su predivni, sve pršti od zasićenih letnjih boja, a i muzička podloga (uglavnom jazz i standardi) je odlična. Magic in the Moonlight priziva u sećanja stare, dobre filmove i to ne čini blatantno. Reći ću samo da bih jako voleo da je Woody Allen režirao The Great Gatsby umesto Baza Luhrmanna, pošto bi sigurno pogodio atmosferu, osmislio likove i uveo nekakvo svoje tumačenje umesto da film pretvori u vrišteću žurku.

Poznavaoci i poklonici Woodijevog rada će tu pronaći i gomilu citata njegovih ranijih filmova, pa čak i neke od njegovih udarnih štoseva i cele replike koje se doimaju kao da su preuzete iz njegovih klasika. Da ne pominjemo njegove standardne motive... Sredovečni, neurotični muškarac koji dovoljno veruje u to da je genije da i svi drugi ostaju pod tim dojmom, mlađa i naivnija, ne potpuno naivna, ali generalno dobrodušna devojka i njih dvoje koji tvore nekakav par. Kada bi se zalazilo dublje u psihoanalizu i u autorovu biografiju, mogle bi se izvući razne paralele sa autorovim životom i odabirom partnerki. Magic in the Moonlight ide toliko daleko da ima i klasičnog Woody Allen lika, i da je snimljen 70-ih ili možda 80-ih sam Allen bi ga igrao. Colin Firth savršeno uskače u ulogu sa potenciranom britanskom hladnoćom i svojom interpretacijom, ali to ostaje klasičan Woody Allen lik.
Problem sa svim tim je što Magic in the Moonlight nije toliko dobar i neodoljiv kao što bismo očekivali da bude. Pomalo je previše providan, sama “misterija” koja služi kao okidač nije ni izbliza dovoljno dobro osmišljena, objašnjenje za nju je prigodno i neuverljivo, a kraj filma deluje preko svake mere zbrzano. Moj utisak je da smo ove godine već imali bolji film Woodija Allena, kojeg, istina, nije on režirao. Film se zvao Fading Gigolo i režirao ga je John Turturro, a Woody nas je počastio ulogom u njemu.